Desanka Maksimovic

[Lilith]

Dan kad te videla nisam

O, kad bi znao ti kako je meni
što neću više smeti
ni u proleće, kad trava zeleni,
ni kada cveta leti,
doći ti sutonom, dok tuga raste.

O, kad bi znao ti kako je duši
kad zadnje drveće mre
i zadnje lišće žalosno pevuši,
što neće moći kao pre
reći ti svoje jesenje plašnje.

O, kad bi znao ti šta srce skriva
kad oko zalud traži.
O, kad bi znao ti kako jednolik biva,
bez boje i bez draži,
svaki dan kada te videla nisam.

[barjak]

BLIŽI SE, BLIŽI LETO
Bliži se, bliži,leto;
u duši već ga slutim.
Pomalja zlatnu kosu
u zrelim njivama žutim.
Zrikavci su mi rekli
koje u putu sretoh:
"Bliži se, bliži leto."
Bliži se, bliži leto.
Pomalja usne rujne
u bulkama crvenim.
Mirisu livade bujne
i polja i šumarci
koje u putu sretoh:
"Bliži se, bliži leto."
Bliži se, bliži leto.
Kao sjajna carska kruna,
zlatna mu svjetluca kosa
rumenih svitaca puna.
Svi su mi oni rekli
kad ih u putu sretoh:
"Bliži se, bliži leto."

---------- Post added at 23:47 ---------- Previous post was at 23:46 ----------

VOŽNJA
Vozimo se. Pokraj puta
razasuta
sela leže.
Ko potoci posle bure
konji jure,
lete, beže.
Vrh potoka i šipraga
topla, blaga
večer pada.
Vozimo se. Sanja cveće;
miris sleće
sa livada.
Gle, seoske kuće bele
kao strele
tek prolete.
Pored puta stabla vita,
šiblje, žita,
lete, lete.
Gle, počinju i svetlaci,
lete znaci,
da se pale,
i iz magle trepte sive
kao žive
zvezde male.
Po beskrajno nežnom, mekom
i dalekom
nebu plavu
nasmejani mesec bludi,
što na ljudi
liči glavu.
Vozimo se. Pokraj puta
razasuta,
sela leže.
Ko potoci posle bure
konji jure,
lete, beže.

---------- Post added at 23:48 ---------- Previous post was at 23:47 ----------

OPOMENA
Čuj, reću ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.
Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.
Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.
Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.
O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.
Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.
Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.

---------- Post added at 23:49 ---------- Previous post was at 23:48 ----------

NA BURI
Svu večer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je čovek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu večer gleda
u naš beli, skromni dvor.
Pusti me, majko, neće me
umoriti hod,
breg je blizu našeg doma.
O, ja osećam da mi je rod
taj čovek ili bor
što svu večer blizu groma
stoji i gleda u naš dvor.
Vidiš li oblak crn,
ogroman, zlokoban brod
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi,
ti ga bar zovi
neka se skloni u naš dom
taj čovek ili bor
što svu večer stoji i gleda
u naš beli skromni dvor.
Na pustom bregu on je sam
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
što vitla nad njim.

---------- Post added at 23:56 ---------- Previous post was at 23:49 ----------

PROLETNJE PESME
I
Proleće, danas zvaću te čistotom:
još sunce vrelo poljubilo nije
oka ti dva;
a stidljivo ti lice još se krije,
i nekom svežom, nevinom lepotom
danas ti sja.
Proleće, danas radost ću te zvati:
jer za osmehe čelo tvoje vedro
jedino zna.
Na tvoje čisto, nasmejano nedro
danas prljavom nogom ne bih stati
želela ja.
Već kad bih kako danas leptir bila,
pa da visoko u zrak se uznesem,
nadvisim sve:
da tebi nigde mrlju ne nanesem,
da samo senkom svojih tankih krila
dodirnem tle.
II
Osećam večeras, dok posmatram laste
i pupoljke rane,
kako srce moje polagano raste
k'o vidik u lepe, nasmejane dane;
kako s mladim biljem postaje sve veće
i lako k'o krilo,
i kako mu celo jedno nebo sreće
i pakao bola ne bi dosta bilo;
kako čezne za svim što bi život mog'o
lepog da mu dade,
i da mu ničega ne bi bilo mnogo:
tako su mu velike čežnje mu i nade.
Osećam, da dosad sve je bilo šala
moga srca vrela;
da još nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela;
Da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da opet mnogo ostane ga meni

---------- Post added at 23:58 ---------- Previous post was at 23:56 ----------

ČEŽNJA U TUðINI
Da mi je da ne umrem u tuñini
Lepe su sve bukove u zemlji česte,
livada svaka lepa je mlada,
i sve reke nepoznate,
svi vrhovi što se suncem zlate,
sve i gde nije i gde jeste
pogled i noga mi stupila kada.
Ali kut zemlje na kom smo žito želi
i sa koga smo cedili vina,
zemlja koju smo pili i jeli,
čija na ognju palili drveta,
gde smo sahranili oca i sina,
kao da je sva grob pradedovska,
krvavo nam je bliska i sveta.
U tu bih zemlju hteo da legnem,
u taj kraj gde biljka svaka,
gde bubica svaka bolno me dira
kao žbun što na bratovom grobu cveta,
kao mrav što njime mili.
Zemlja sa koje smo jeli i pili,
koja nam je kao srce roñeno jasna
i tajanstvenija od svemira,
hteo bih da mi grobom bude.

---------- Post added 15-08-09 at 00:02 ---------- Previous post was 14-08-09 at 23:58 ----------

ČEŽNJA U TUðINI
Da mi je da ne umrem u tuñini
Lepe su sve bukove u zemlji česte,
livada svaka lepa je mlada,
i sve reke nepoznate,
svi vrhovi što se suncem zlate,
sve i gde nije i gde jeste
pogled i noga mi stupila kada.
Ali kut zemlje na kom smo žito želi
i sa koga smo cedili vina,
zemlja koju smo pili i jeli,
čija na ognju palili drveta,
gde smo sahranili oca i sina,
kao da je sva grob pradedovska,
krvavo nam je bliska i sveta.
U tu bih zemlju hteo da legnem,
u taj kraj gde biljka svaka,
gde bubica svaka bolno me dira
kao žbun što na bratovom grobu cveta,
kao mrav što njime mili.
Zemlja sa koje smo jeli i pili,
koja nam je kao srce roñeno jasna
i tajanstvenija od svemira,
hteo bih da mi grobom bude.

---------- Post added at 00:07 ---------- Previous post was at 00:02 ----------

KRVAVA BAJKA
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa ñaka
u jednom danu.
Iste su godine
svi bili roñeni
isti su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su voñeni,
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa ñaka
u jednom danu.
A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u ñačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške...
i tako redom.
Misli su im bile pune
istih brojki
i po sveskama u školskoj torbi
besmisleno ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskalo se u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo,
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa ñaka
u istom danu.
Dečaka redovi celi
uzeli su se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno,
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.

---------- Post added at 00:09 ---------- Previous post was at 00:07 ----------

POKOŠENA LIVADA
Livada kraj reke sanja.
Zrikavci tužno zriču.
Pomrlih trava duše
još lebde vrh otkosa
što se lagano suše.
O, vi ne znate tužnu
o smrti trava priču.
Zrikavci tužno zriču.
Jutros doñose neki
divovi kao hrašće
u domovinu trava;
i mrtvo pade bezbroj
ljupkih, šarenih, glava;
i bezbroj nežnih tela
zdenuše u plašće,
divovi kao hrašće.
Svega devojka jedna
zlatnog, okruglog oka
i trepavica beli'
leprša na livadi
i ranjenicima deli
mirisne osmehe čedne,
umesto crvenog soka, -
devojka zlatnog oka.
Sutra opet u zoru
doći će divovi oni,
i strašne surove vile
zdenuće u sena mnoge
mirisne glave mile.
Ležaće u jednom grobu
toliki milioni.
Doći će divovi oni.
Tužno zrikavci zriču,
čuje se do oblaka;
večera celog žale
zelen-konjici svoje
lepe viteze pale.
Plaču nad grobovima
mrtvih, dragih junaka,
čuje se do oblaka.

---------- Post added at 00:16 ---------- Previous post was at 00:09 ----------

PESNIK
Pesnik nema roda, veka ni porekla.
Kao zrak on je: bio, jest i biće.
On je bogova dobro i otkriće.
On je oduvek kao breg i reka.
Pesnik nema roda, porekla ni veka.
Mlad je i kad mu stotinu je leta,
A star i kada mu tek je dvadeseta.
Pesnik je kao zrak, breg i reka.
On je miljenik bogova samoće,
Razume ga ljubavi bog gospod
Kad srce kruni za sobom ko proso,
Puste ga da sneva dokle hoće.
Ludoga mu ne ometaju sna,
I ne brane da beži zemlji s tla.

---------- Post added at 00:18 ---------- Previous post was at 00:16 ----------

[COLOR="SUDBA
U proleće, u proleće kad vrbe zelene
I potok teče plavim nebom umiven,
U cvetovima kad mirišu magle;
U proleće, u proleće ruže uvele
Zavoleh miris skriven.
U maju, nad srcem kad su mi se nagle,
Suñenice vile nisu umele
Od ludosti da mi ga spasu.
U proleće, u proleće ja zavoleh
Senke u nečijem glasu.
U proleće, u proleće, tako je suñeno,
Srcu mom uvek će ljudi da se čude
I žeñi mu niko neće shvatiti.
O, žao mi je mladića koji me voleo bude
U proleće, jer će patiti.Blue"][/COLOR]

[barjak]

SELJAKOVA SMRT
Miriše sva kuća na jabuke brane,
U podrumu počinje da previre šira,
Sladi miris šljiva na sve sela strane.
Prvi žut list pada u zelenilo vira.
Sveštenik molitvu čita,
Ali mnogo se jasnije čuje
Kako u košnicama pčele zuje,
Kako u lebarnici tapšu sita.
Mnogo se jasnije čuje
Kako tužno muču dva vola,
Kako neko opravlja i kuje
Stara za sprovod kola.
Iz hrasta pod kojim je spavao
Sadeljan mu je kovčeg prosti,
I oni što su mu na svadbi igrali
I sad su opet njegovi gosti.
Sunce već počinje da pada
Treba u zemlju leći pre mraka,
I pokojnik se na put krete,
Osta mu za leñima žitnice zgrada,
Osta putanja do tora
Nikla iz njegovih koraka.
Proñe kraj rala i motika,
I ne digoše mu se ruke da ih se maše,
Proñe bez osmeha kraj otave i paše,
Zabrana, njiva i strane šljivika.
Proñe bez pozdrava preko zlata
Što lagano je sipilo s granja,
Preko krupnih lisnih dukata,
Preko zemlje meke što za stope prianja.
Kao kad se vraćaju iz vodenice
Idu volovi nogu pred nogu.
Priča sprovod uz tihu setu
O ceni šljiva i pšenica,
I bogu,
Velikom nebeskom kmetu.

[Lavica92]

Re: Desanka Maksimovic