Miroslav Antic

[Delko]

Cве чешће ми се догађа да око себе запажам
обиље нечег половичног чему се одаје почаст;
обиље несигурног, прикривеног и крњег,
а тако уваженог.

Mожда пренагло растем
а можда пренагло расте овај свет,
око мене и губи осећање праведности и образа;
нешто није у реду,
рецимо: видим почетак,
сви около се диве;
а мени нешто засмета,
осећам, треба другачије.

Препознам старост новог,
јаловост захукталог,
препознам где се мешају,
великодушности и похлепа,
и бесловесност и сложеност,
и сарадња и изазов, и давање и крађа.

Избришем све рукавом....
И све поново започнем.


(ne znam naziv ...)

[Lilith]

''Pustinja'', esej iz zbirke ''Hodajući na rukama'' (eto da znaš ) i dalje.......

II

Ili mi kažu: ovako izgleda savršenstvo. A ja vidim: ne izgleda.
I krivo mi što vidim.

Još deda mi je govorio: ''Treba pustiti svakoga da radi kako radi. Ako je sobom ushićen, nemoj to da mu kvariš.
Što više njih u zabludi, sve više si u pravu.''

A ja tako ne mogu. Prislonim uho na tle i učim sebe slušanju. Mnogima je to vredelo.
Slušam šta govori zemlja. Valja joj verovati. Zemlja ne govori napamet.

Zasučem onda rukave. Izgubim dane i noći . Niti me neko moli. Niti me neko tera. Niti mi kažu hvala.

Zapnem umesto drugog, raskrvarim svu dušu, ali mirno i strpljivo dovršim dovršeno...

[Delko]

III

Prosto mi neprijatno kad vidim na nekoj slici nešto nedoslikano,
a ne smem to da priznam ni drugima ni sebi, da ne ispadnem priglup.

Ili kad čujem u pesmi gutljaj nedopevanog,
pa se od toga zagrcnem i gorko mi u grlu,
jer moram da progutam.

Za mene nauka nije nešto već naučeno,
nego mučenje učenja mimo gotovih znanja.
Kad se nagnem nad cveće, znam da to nije miris, već njegov zadihan pokušaj da razgovara sa mnom.

Kad se nagnem nad potok, znam da to nije pena, već njegov uspaničen pokušaj da me na nešto upozori.

Sve češće imam potrebu da menjam redosled zbivanja.
Da desno premeštam levo.
Cedim boje iz belog.
Vraćam mora u izvore.
Pravim od vetra klikere kao od plastelina.
Uopšte, tako se ponašam kao da sam ja priroda.
Ili da sam ja prirodi nekakva njena priroda.


. . .

[Lilith]

IV

Krišom već usavršavam neka od tih umeća.

Mahnem, na primer, rukom i – preda mnom je more. Vidim da nije dobro. Onda izgužvam more, malo osušim, izmesim i ispečem na suncu.
Uveče dobijem planine. Ni to mi nije dobro. Ujutro oparam planine, pa od njih pletem oblake.

Držim u ruci oblutak kao beonjaču sunca. Držim pšenično zrno: zub-mlečnjak Mlečnog puta.
Menjam se od mene do mene i opet od mene do mene, i u svakoj toj promeni nekakav drugi ja prestaje iz začetka i začinje se iz prestanka, dok korača u gomili sa bezbroj svojih tajnovitih i neslućenih bića.

Onda se dižem u vazduh i lepršam nad prostorom. Presvlačim krljušt vetra.
U kakav kosmos da zurim, kad sam i ja taj kosmos?

[Delko]

V

Mnogo je tokova potrebno da se komadić kamena otkotrlja u more i sa njega se operu sve neravnine vremena, da bi se, zaobljeno, u žilicama vulkana shvatila misao, zgranuta što ni do danas nismo saznali obične stvari iz uspomena pra-munja, pra-okeana, pra-vazduha, i razgovora virusa, reptila ili paprati.

Ko misli glavom, taj ne misli, ako ne ide na rukama.
Nije uzalud kazano: misli se uvek odozdo.
Misli se kao grana: od korena ka cvetu. Da su krošnje u zemlji, mislilo bi se krošnjama.
Misli se kao kuća: od temelja ka krovu. Misli se kao zemlja: od grobova ka pticama.

Držim list bele breze kao sluzokožu leta.
Držim kap vode na dlanu kao molekul najdubljeg.
U kakav kosmos da zurim,
kad,
kosmos u mene zuri iz ispranoga suzama oblutka moje beonječe?

[Lilith]

VI

Pre neki dan mi došlo da od najgušće prašume, koju umem da dočaram, napravim sebi pustinju.
Sad lutam po toj pustinji.

Zamisli kristalni prostor, brušen vetrom i providan. Što više iz njega izlaziš, sve dublje u njega uranjaš.
Svako te može prisvojiti, ali ne i razumeti. Svako te može tumačiti, a ti ostaješ opsena.

Ne znam šta će mi pustinja. Zamisli rastopljen pesak. Žitak. Pomičan. Plavkast. I usred peska drvo. Okamenjeno i šuplje. A na drvetu dečak, jedan od onih mojih, okrenutih naglavce.
Jesi li zamislio?

Kad sam već sve to stvorio, red je i da ga obiđem i vidim da li valja.
Ne događa se svaki dan da mi pustinja uspe.

[Delko]

VII

Stignem u podne pod stablo,
i javim se dečaku. Bio sam žedan i zlovoljan.
On sa kamene grane uzabra sočnu jabuku, malo dunu u nju, protrlja je o rukav i vide da je dobro.

Odjednom sam primetio da me duboko pogađa to što još neko sem mene stvara iz ničega nešto.
Ovaj je zašao dalje od svih mojih umeća.

«Šta vi tražite», rekoh, «u mojoj ličnoj pustinji?»

Gledao me je pitomo: «Ne tražim, nego nalazim. Bavim se odgonetanjem nepostavljenih pitanja».
I ovako je rekao, ravno, bez trunke jetkosti:
«Izuzetno ću paziti da svojim nezgrapnim delima ne ozledim svu tananost i blagost vašeg nemira».

[Lilith]

VIII

Stajao sam pod drvetom i premotavao pamet. Smežurane daljine tapkale su u mestu, brišući okorele senke sa donje usne neba. Je li taj dečak naivan, duhovit ili bezobrazan?

Ovako mi je rekao:»Poznajem mnoge trave. Nisu išle u školu, a ipak isceljuju bolesti, jer nose u sebi zdravlje. Nose ga kao vrlinu koja se ne stiče vežbanjem.

Poznajem mnoge ptice. Nijedna nije učena, a ipak znaju da lete, jer to je živ produžetak njihovog zagrljaja sa vetrom i visinama.
One u sebi nose vrlinu krilatosti, a to se ne stiče vežbanjem.

Poznajem mnoge zveri. Nijedna nije pismena, a ipak nepogrešivo čitaju zakone prirode, jer nose u sebi um. Nose ga kao vrlinu koja se ne stiče vežbama».

[Delko]

IX

Zatim mi je objasnio:
»Ja lečim, shvatam i letim običnom iskrenošću. A to se ne da naučiti.».

«Da sam na vašem mestu», rekao sam kroz zalogaj, «bio bih strašno usamljen. Sve bi mi bilo dosadno».

«Samoćom», reče on, «nasleđuju se prostori. Boraviti u sebi, znači: biti na putu.
Samoća ima svojstvo isceljenja od sebičnosti. Ona nije odvajanje, nego pripajanje stvarima.
Ovde postoji beskraj i postoji blizina. Drugo mi nije potrebno».

«Uzabrali ste jabuku sa grane koja ne rađa. Kako to izvodite? Čime se ovde hranite?»

On reče: dubinom vida.
I reče: bistrinom sluha. I reče: gustinom usana. I reče: veštinom dodira. I reče: oštrinom mirisa. I reče: brzinom misli.

[Lilith]

X

Ovako mi je objasnio:

«Na ovom drvetu rastu svi plodovi na svetu, samo ih treba videti.
Moje duboko divljenje prema nečem što leti, zabranjuje mi da jedem ptice što ovamo svraćaju.
Iskreno uvažavanje svega što zna da pliva, zabranjuje mi da jedem ribe što ovamo zalaze.
A kako odveć cenim dostojanstvo svih bića koja imaju mozak, ne lovim i ne ubijam, i ne uzimam hranu kroz koju protiče krv.»

Niti je bilo ptica. Niti je bilo riba. Niti je bilo divljači. Red je da neko u pustinji, koja je samo moja, objasni šta mi potkrada kad nisam toga svestan.
Stvarno sam bio uznemiren.

[Bebe]

...pesme ću uvek pisati ovako istinite i ružne, kao što je ova dimljiva restoracija i naše večerašnje poznanstvo, ponovo posle deset godina.

Bili smo zaljubljeni u tebe svi iz susedstva. Stampedo pubertetlija. Kako bi me i prepoznala u tom mnoštvu? Guraj me nogom ispod stola, jer svi se mi, najzad, na ovom svetu guramo onako kako umemo.

Posle tebe će ostati iste ulice, i deca sto uče u školi da crtaju proleće, i raznosači novina, i niko neće za tobom posuti kosu pepelom i poludelo kukati prema mesecu, mada si u sivim očima nosila svet koji je vredeo više nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.

A tako bih voleo, ja koji sam mrzeo sve kraljeve, da postaneš noćas kraljica, da te nose po gradskim trgovima, klanjaju ti se, kliču i pišu stihove o tvojim očima i tvojoj kosi.

Naterali bismo i lišće, i balerine u prestoničkoj operi i vašarske vrteške, i svetlosne reklame da se vrte ukrug kao milioni trunja u tvojoj krvi.....

[Toxic]

PLAVI ČUPERAK

Čuperak kose obično nose
neko na oku,
neko do nosa,
al' ima jedan čuperak plavi
zamisli gde?
U mojoj glavi.

Kako u glavi da bude kosa?

Lepo.
U glavi.

To nije moj čuperak plavi
već jedne Sanje iz šestog 'a'.

Pa šta?

Videćeš šta kad jednog dana
čuperak nečije kose tuđe
malo u tvoju glavu uđe,
pa se umudriš,
udrveniš,
pa malo - malo pa... pocrveniš,
pa grickaš nokte
i kriješ lice,
pa šalješ tajne ceduljice,
pa nešto kunjaš,
pa se mučiš,
pa učiš - a sve koješta učiš.

Izmešaš rotkve i romboide.
Izmešaš note i piramide.
Izmešaš leptire i gradove.
I sportove i ručne radove.
I tropsko bilje. I stare Grke.
I lepo ne znaš šta ćeš od muke.

Sad vidiš šta je čuperak plavi
kad ti se danima mota po glavi,
pa od dečaka - pravog junaka
napravi tunjavka i nespretnjaka.

Ovo mi je omiljena pesmica iz detinjstva

[Delko]

XI

Odeću, koju je nosio, sam sebi je načinio od nekoliko džakova,
i po njoj biljnim bojama islikao je znake što podsećaju na zapise ili delove predela zapamćenih u snu.

Obećah da ću proučiti šta znači bistrina sluha i šta je gustina usana.
Šta je oštrina mirisa i šta veština dodira.

Obećah da ću razjasniti šta znači munjevita misao.
Čime se vidi nevidljivo.

On kao da se osmehnu.

«Pa popnite se», reče i načini mi mesta.
«Imate ovde pustinju koja je skoro gotova. Po dobrom običaju, zasucite rukave i dovršite sebi to što je dovršeno.»

[plavka]

Drugarska pesma

Ništa ti ne razumeš,
moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče
što te je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći
uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,
pokrivao te i pazio.

Ti si za mene još uvek
parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti
i celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,
naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao život.
Nije te donela roda.
A sada smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kažem
zaista ne razumeš
i kao da sve sto umem
ti triput bolje umeš.

U redu, pametna glavo.
Ja sam te ljuljao, kupao,
ponosio se tobom,
nemušte reči sricao,
i dosta svoje mladosti
zbog tebe sam polupao
i kad je u svet trebalo
nisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život
i dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš,
sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor
na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od takve sorte
što ne sme da zadrhti
kad odapinje strele.

Možda još nije kasno.
Jednom se mora sve reći:
i drugarski i tužno
i grubo i srneći.

Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene
moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svađao
kad te drugi istuku.
Bio si moje mezimče
i tu sam najviše pogrešio.

Četrnaest ti je godina
i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem
i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš
kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam
sve što ti odraslom fali?
"Tata, škripi u braku...
na poslu... daj za džeparac..."
A ja ti i dalje pomažem
jer te volim i žalim.

Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili
i stvarali smo čuda,
a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem
reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek
na ovoj, tek započetoj
čarobnoj stazi života
- moram i razbiti njušku.
Makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam.
To za dečake nije.
Al sutra, odrasli prinče,
videćeš kako se bije.

[Tajna]

PESMA ZA NAS DVOJE
Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.
Kuda cu?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?
Ili je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Ai' ja,
u krcmu svratio,
a ona
ne znajuci - prosla.
Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.
Da ,mora da je tako...

*********