aleksandar sergejevic puskin poezija

[barjak]

ELEGIJA
Veselje bujno razvejanih leta
Sad ko pijanstva čemer duši smeta;
A tuga prošlih dana, slično vinu,
Sve jača je što dublje dani plinu.
I nose puno umora i žali
Budućnosti uznemireni vali.
Al´ nije smrt to što mi srce moli,
Već život, radi misli, radi boli.
Ja znam da opet biće naslanenja
Da harmonija moj će sadrug biti,
Da ću nad bajkom snova suze liti,

I možda će na smiraj dana tajni
Da pošlje ljubav osmeh oproštajni.

VOLEO SAM VAS

Voleo sam vas; moja ljubav stara
Još uvek, možda, spi u srcu mome.
Al´ zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Voleo sam vas nemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomorne boli,
Voleo sam vas iskreno i nežno;
-Nek bog da tako drugi da vas voli.

---------- Post added at 01:16 ---------- Previous post was at 01:15 ----------

ŠTA IME MOJE
ZA TE ZNAČI


Šta ime moje za te znači?
Umreće ono k´o šum vala
Što tužno mije tuna žala,
Ko žagor šumski kad se smrači.
Na listu tvoga spomenara
Ostaće poput traga sivog,



K´o grobni natpis, čudna šara
Nečitljiva za ikog živog.
Šta znači ono? Već odavno
Val novih nemira ga briše
I sećanje životodavno
Ne budi u tvom duhu više.
No reci ga u vreme čame,
Kaži u časovima sivim:
Postoji uspomena na me,
Postoji srce gde ja živim...

---------- Post added at 01:18 ---------- Previous post was at 01:16 ----------

POD SINJIM NEBOM JE...

Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom
Venula setna, zamišljena...
Na kraju uvela i možda, nada mnom
Lebdela već je senka njena.
No neprestupna crta stoji izmen´ nas:
Zalud sam staru ljubav zvao
S ravnodušnih sam usta čuo smrti glas,
Ravnodušno ga saslušao.
I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji, nada,
S toliko bolnog tugovanja za njom,
S toliko bezumlja i jada!
Pa gde su patnje, ljubav? Sad u duši toj



Za senku koju smrt mi uze,
Za sećanje na život nepovratni moj,
Ne nalazim ni bol ni

---------- Post added at 01:19 ---------- Previous post was at 01:18 ----------

POD SINJIM NEBOM JE...

Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom
Venula setna, zamišljena...
Na kraju uvela i možda, nada mnom
Lebdela već je senka njena.
No neprestupna crta stoji izmen´ nas:
Zalud sam staru ljubav zvao
S ravnodušnih sam usta čuo smrti glas,
Ravnodušno ga saslušao.
I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji, nada,
S toliko bolnog tugovanja za njom,
S toliko bezumlja i jada!
Pa gde su patnje, ljubav? Sad u duši toj



Za senku koju smrt mi uze,
Za sećanje na život nepovratni moj,
Ne nalazim ni bol ni

[barjak]

ELEGIJA
Veselje bujno razvejanih leta
Sad ko pijanstva čemer duši smeta;
A tuga prošlih dana, slično vinu,
Sve jača je što dublje dani plinu.
I nose puno umora i žali
Budućnosti uznemireni vali.
Al´ nije smrt to što mi srce moli,
Već život, radi misli, radi boli.
Ja znam da opet biće naslañenja
Da harmonija moj će sadrug biti,
Da ću nad bajkom snova suze liti,

---------- Post added at 11:48 ---------- Previous post was at 11:46 ----------

ELEGIJA
Veselje bujno razvejanih leta
Sad ko pijanstva čemer duši smeta;
A tuga prošlih dana, slično vinu,
Sve jača je što dublje dani plinu.
I nose puno umora i žali
Budućnosti uznemireni vali.
Al´ nije smrt to što mi srce moli,
Već život, radi misli, radi boli.
Ja znam da opet biće naslañenja
Da harmonija moj će sadrug biti,
Da ću nad bajkom snova suze liti,

---------- Post added at 11:55 ---------- Previous post was at 11:48 ----------

VOLEO SAM VAS
Voleo sam vas; moja ljubav stara
Još uvek, možda, spi u srcu mome.
Al´ zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Voleo sam vas nemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomorne boli,
Voleo sam vas iskreno i nežno;
- Nek bog da tako drugi da vas voli.

---------- Post added at 11:57 ---------- Previous post was at 11:55 ----------

POD SINJIM NEBOM JE...
Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom
Venula setna, zamišljena...
Na kraju uvela i možda, nada mnom
Lebdela već je senka njena.
No neprestupna crta stoji izmeñ´ nas:
Zalud sam staru ljubav zvao
S ravnodušnih sam usta čuo smrti glas,
Ravnodušno ga saslušao.
I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji, nada,
S toliko bolnog tugovanja za njom,
S toliko bezumlja i jada!
Pa gde su patnje, ljubav? Sad u duši toj
Za senku koju smrt mi uze,
Za sećanje na život nepovratni moj,
Ne nalazim ni bol ni suze.

---------- Post added at 12:07 ---------- Previous post was at 11:57 ----------

POSVEĆENO...
Ja pamtim divno magnovenje,
Kad sretoh tebe na svom putu,
Ko svetlih snova ostvarenje,
Ko neba dah u zemnom putu.
Kroz burni život hitrobežni,
Kroz strasti, iskušenja mnoga
Ja dugo slušah glas tvoj nežni
O sanjah crte lica tvoga.
Al´ korak leta neizbežni
Pogasio je mašte tajne,
Zaglušio je glas tvoj nežni
I otro lika crte sjajne.
Teko je život, pun čeznuća,
Pun mraka, zla i ropskih uza,
Bez rajskog sna,bez nadahnuća,
I bez božanstva i bez suza.
Al´ opet nasta otkovenje,
I sad si opet na mom putu
Ko svetlih snova ostvarenja,
Ko neba dah u zemnom kutu.
I srce puno je pregnuća:
Ti vraćaš sve što vreme uze,
I rajske sne i nadahnuća

---------- Post added at 12:08 ---------- Previous post was at 12:07 ----------

PESNIKU
Za ljubav sveta - ljudi, Pesniče ti ne mari!
Velike hvale huka - to je trenutan šum.
Hladan je smeh gomile; glupakov sud pokvari
Smisao. Al' ti budi - čvrst i sam ko tvoj um.
Ti - car si. I sam živiš. Kreće te volja tvoja,
Tamo kuda te vodi slobode tvoje put.
Usavršavaj samo duhovna blaga svoja,
Ne traži da svet puni - mirnog ti posla kut.
Blagorodni su samo tvog srca pravi trudi;
O delu umetničkom umetnik strože sudi...
A pusti i glupaku, pusti gomili toj
Neka te brani, ili šta hoće neka zbori
Nek' pljuje onaj oltar gde tvoja svetlost gori
Nestašluk dece neka koleba presto tvoj.

---------- Post added at 12:09 ---------- Previous post was at 12:08 ----------

O Ć
Sav čežnja, milošta, moj glas čim si preda mnom,
Remeti ćutanje u noćnom času tamnom.
Kraj moje postelje, pri neveseloj sveći,
Promiču stihovi sliveni, žuboreći -
Bujice ljubavi što, pune tebe, huje.
Blistavi pogled tvoj s osmehom znanim tu je,
Za mene sija on. I čujem sad, u tmini:
- Moj mili . . . tvoja sam . . . da, tvoja sam, jedini.
1823

---------- Post added at 12:10 ---------- Previous post was at 12:09 ----------

POZIV
O, ako zbilja, dok je mrak
Kad san utiša duše žive,
I s neba padne sjajni zrak
Na neme grobne ploče sive,
O, ako zbilja u taj čas
Opusti redom grob za grobom,
Ja čekam tad na susret s tobom,
Ja čekam tad tvoj lik, tvoj glas.
O, doñi mi, kroz noć, kroz san,
Onakva kao zadnjeg časa;
Ko led i sva ko zimski dan;
Od bola bleda i bez glasa . . .
O, doñi mi što pre, što pre
Ko vetra dah, ko zvuk, il' tajna.
Ko strašna sen, ko zvezda sjajna,
Svejedno je: što pre, što pre!
Ne zovem tebe ja zbog tog
Da korim ljude čija zloba
Učini kraj života tvog,
Ni da pročitam tajne groba,
I ne zbog tog što sumnji roj
U duši nosim: da prebolim,
Ne mogu ja; i sad te volim,
I još sam ja ko nekad tvoj.
1830
* * *
Oprosti snove ljubomorne moje:
Ljubavi strasne nemir slepi, čudni,
Verna si mi, al zašto reči tvoje
Vole da plaše moj um večno budni?
Sred poklonika što za tobom lete
Što želiš ti da draga budeš svima?
I prazne nade što daruje njima
Tvoj pogled, čas nežan, čas pun sete?
Zaslepivši mi um i misli moje,
U ljubav bolnu moju uverena,
Ne vidiš ti kad u toj patnji strasnoj
Tuñ razgovoru, u večeri kasnoj,
Usamljen čamim izvan kruga njena.
Ni pogleda, ni reči nema tvoje:
Kad odlazim - sa strahom, s molbom mamnom,
Ne slede nikad tvoje oči za mnom:
Lepotica kad koja sa mnom staje
I dvosmislen povede govor svoj,
Mirna si ti, i šaljiv prekor tvoj
Ubija me, jer ljubav ne odaje.
Kaži mi još: suparnik večni moj,
Zatekavši me s tobom usamljena,
Zbog čega tebe pozdravlja lukavo?
Ko ti je on i kakvo ima pravo
Da tuguje i bdi pun ljubomore?
Bez matere i poluodevena,
Nasamo izmeñ večeri i zore,
Što njega ti u čase primaš kasne?
No voljen sam i, kad si sa mnom sama,
Poljupci su ti tako puni plama,
I nežna si, a reči tvoje strasne
Tad iskreno su pune duše tvoje:
Tebi su, znam ja, smešne muke moje.
Al' voljen sam i mogu da te shvatim;
No ne muči me, mila, ja te molim,
O, ne znaš ti koliko silno volim,
I ne znaš kako ja duboko patim.
1824
* * *
Zbog obala svoga zavičaja
Napustila si tuñi dom.
Gorko sam plakao do kraja
Pred tobom u trenutku tom.
Moje su hladne htele ruke
Da odlazak zadrže tvoj,
Da rastanka ne kratiš muke
Preklinjao je uzdah moj.
Al ti si usne iščupala
Iz poljupca dubokog tog,
U drugi kraj si mene zvala
Iz predela progonstva mog.
Govorila si: "Dan postoji,
I sastanka će našeg čas
U senci maslina da spoji
Poljupcem novim opet nas."
Al tamo, pod visokim svodom
Što sja u plavom blesku svom,
Gde raste maslina nad vodom,
Usnula ti si večnim snom.
Tvoj setni bol i čar lepote,
Sve uze urna večnog sna,
Sastanka poljubac nam ote,
Al još ga uvek čekam ja.
1830
* * *
Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom
Venula setna, zamišljena . . .
Na kraju uvela, i možda, nada mnom
Lebdela već je senka njena.
No neprestupna crta stoji izmeñ nas:
Zalud sam staru ljubav zvao,
S ravnodušnih sam usta čuo smrti glas,
Ravnodušno ga saslušao.
I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji, nada,
S toliko bolnoga tugovanja za njom
S toliko bezumlja i jada!
Pa gde su patnje, ljubav? Sad u duši toj
Za senku koju smrt mi uze,
Za sećanje na život nepovratni moj,
Ne nalazim ni bol ni suze.
1826.

---------- Post added at 12:12 ---------- Previous post was at 12:10 ----------

RTA I CRNOGORCI
Bonaparta pitao je:
"Crnogorci - šta je to?
Zar se zbilja sile moje
Ne boji to pleme zlo?
Kajaće se - objavite
Nek` vojvode puka tog
pištolje i sablje vite
kraj koljena bace mog".
I na nas on, evo, krete
Sto topova uz njin huk,
Oklopnika kršnih čete
I memluka svojih puk.
Do predaje nama nije,
Crnogorska to je ćud;
Od konjice, pešadije,
Krš nas brani odasvud.
Zasesmo u stenje naše
Da vratimo gostu dug;
U planinu gost nam jaše
Pustošeći sve u krug.
Pored stenja vojska ide,
Namah zbrka! pršte stroj!
Francuzi nad sobom vide:
Crveni se kapa roj!
"Stoj i pali! Nek` ukloni
Crnogorca svaki svog
Ne mole za milost oni
ne štedite nijednog!"
Grunule su puške - spale
Kape s grana dignutih,
I u grmlje na nas pale
Pritajene ispod njih
Plotunom smo uzvratili
Francuzima. "Ūto je to?" -
Oni su se začudili:
"Nije l` eho?" - "Ne, već zlo!"
Pukovnik je njihov pao
S njim sto ljudi i njin steg,
Puk se smeo sav i dao
Kako ko zna u lud beg.
Stog Francuzi mrze tajno
Naš slobodni, kršni kraš,
I crvene kad slučajno
Crven kalpak vide naš.

---------- Post added at 12:21 ---------- Previous post was at 12:12 ----------

RTA I CRNOGORCI
Bonaparta pitao je:
"Crnogorci - šta je to?
Zar se zbilja sile moje
Ne boji to pleme zlo?
Kajaće se - objavite
Nek` vojvode puka tog
pištolje i sablje vite
kraj koljena bace mog".
I na nas on, evo, krete
Sto topova uz njin huk,
Oklopnika kršnih čete
I memluka svojih puk.
Do predaje nama nije,
Crnogorska to je ćud;
Od konjice, pešadije,
Krš nas brani odasvud.
Zasesmo u stenje naše
Da vratimo gostu dug;
U planinu gost nam jaše
Pustošeći sve u krug.
Pored stenja vojska ide,
Namah zbrka! pršte stroj!
Francuzi nad sobom vide:
Crveni se kapa roj!
"Stoj i pali! Nek` ukloni
Crnogorca svaki svog
Ne mole za milost oni
ne štedite nijednog!"
Grunule su puške - spale
Kape s grana dignutih,
I u grmlje na nas pale
Pritajene ispod njih
Plotunom smo uzvratili
Francuzima. "Ūto je to?" -
Oni su se začudili:
"Nije l` eho?" - "Ne, već zlo!"
Pukovnik je njihov pao
S njim sto ljudi i njin steg,
Puk se smeo sav i dao
Kako ko zna u lud beg.
Stog Francuzi mrze tajno
Naš slobodni, kršni kraš,
I crvene kad slučajno
Crven kalpak vide naš.

---------- Post added at 12:22 ---------- Previous post was at 12:21 ----------

VOLEO SAM VAS
Voleo sam vas; moja ljubav stara
još uvek, možda, spi u srcu mome,
al' zašto ona nemir da vam stvara
ja nisam rad žalostiti vas njome.
Voleo sam vas nemo, beznadežno,
pun strepnje i pun ljubomorne boli,
voleo sam vas iskreno i nežno,
nek Bog da tako drugi da vas voli.

[Futura]

.".od kobnih misli svud se strada
i nas od njih nista ne stiti...."