Bajke

[unthinkable]

Bajke-Zbirka, koje su vam omiljene bajke, postujte vasu omiljenu bajku i doprinesite ovoj temi kako bi na jednom mestu imali sto veci izbor bajki.

Hajde da ih sakupimo.


DUGONJA


Bili jedan covek i žena, pa imali snažnog sina velikog rasta, kojeg su svi u okolini zvali Dugonja. Kad je Dugonja navršio osamnaest godina, pade mu na um da obide ceo svet. Elem, iskovao on sebi pregolemu batinu, pa stao svakog dana da dosaduje roditeljima da ga puste u svet. Otac je odmah pristao, ali mu je mati ovako kazala:
- Necu te pustiti dok ne iskopaš onaj stari hrast u šumi i ne posadiš ga pred mojim prozorom meni za uspomenu!
Cudna mi cuda! Dugonja se samo osmehnuo; sutradan još ni dorucak nije bio spreman, a hrast se vec tiho ljuljuškao na povetarcu ispred samog majcinog prozora. Na to mu mati spremi dobru vrecu hrane za put, i pusti sina da pode kud hoce.
Dugonja je najpre išao putem, ali kad je video da svi ljudi izbegavaju susret s njim i beže od njega, zade puteljkom u šumu. Kada izide iz nje, ponovo ugleda nekog coveka što ore njivu i stalno otire znoj sa cela. Orac bi pametniji od ostalih, te ne stade bežati. Obradova se Dugonja, pa ga zapita:
- šta je, prikane, zar je tako teško orati?
- A šta si ti mislio? Vidiš i sam da znoj samo lije s mene, a i konj mi se sav zapenio.
- E, brate moj - veli mu Dugonja - meni se cini da tvoj konj nije dobro nahranjen; nego, ispregni ti njega i pusti da malko pase u dolini, a dotle cu ja umesto njega plug vuci.
Ispregao orac konja, pustio ga u dolinu, pa upregao Dugonju i stao da ore. Ali avaj! - nikako da stigne za Dugonjom; trceci za plugom, sav se izmorio i preznojio.
- Ovako ne ide - povika Dugonja. - Bolje idi po rucak, a ja cu za to vreme orati sam.
Dok je orac doneo rucak, Dugonja uzorao celu njivu. Seli njih dvojica, jedu. Kad završiše rucak, orac zahvali Dugonji na pomoci i stade se spremati da ponese plug kuci. Dugonja mu ne daje, vec veli:
- E, moj brajkOj zar te može prehraniti ovako malena njiva? Pa tu nema dovoljno hleba ni za tebe, a nekmoli za tvoju ženu i decu. Nego, daj ovamo plug, ja cu ti uzorati njivu do kraljevog dvorca.
- Jesi li poludeo? - odvrati orac. - Pa ti ceš još naljutiti kralja!
- Eh, nije on tako glup da se zbog takve sitnice ljuti. Najposle, neka se i ljuti, ja cu ipak uzorati!
Orao tako Dugonja ledinu jedan dan - kralj ga vec sa prozora posmatra; orao drugi dan - kralja vec zlovolja hvata; orao treci dan - kad eto ti kralja, pa ga zapita:
- Ko ti je dozvolio da oreš ovu zemlju?
- Ko mi je dozvolio? Sam sam sebi dozvolio. A kako bi drukcije? Tamo ce ratar na bednom komadu zemlje umreti od gladi, a ova velika zemlja i tako stoji neuzorana - niti je ti oreš niti drugome daješ.
- To nije tvoja briga! - odvrati kralj. - Ako milom ne ostaviš plug, zapovedicu da te vojnici oteraju.
- Baš si me zaplašio svojim vojnicima! - obrecnu se Dugonja, pa prestade i da sluša šta mu kralj zbori.
Kralj se najposle razbesne. Pozva on trista vojnika da oteraju Dugonju, ali ovaj uze svoju batinu pa pomlati svih tri stotine. Na to pozva kralj šest stotina vojnika, a Dugonja opet poteže svoju batinu i sve pomlati. Najposle, pozva kralj devet stotina vojnika, a Dugonja ih opet sve pomlati, pa još htede i s kraljem da se obracuna, ali ovaj ga stade moliti da ga poštedi, i obeca mu svoju kcer za ženu.
- E, na to pristajem! - obradova se Dugonja. - Pred vece cu biti gotov sa oranjem, a onda pošalji po mene kocije!
Navece zapovedi kralj da se u najbolje kocije upregnu najsnažniji konji, pa licno pode po Dugonju. Ali samo što se Dugonja sa svojom teškom batinom smestio u kocije, na ovima se polomiše osovine. Kralj posla po druge kocije, ali se i s njima dogodi isto. Najposle moradoše uzeti najjace kocije što su u carevini bile, te se na jedvite jade dokotrljaše do dvorca.
Na vratnicama ih doceka licno princeza. Dugonja izade iz kocija, pride princezi, pa je zapita:
- Pa, lepojko, hoceš li me uzeti za muža?
- Kako da ne uzmem za muža takvog deliju - odvrati princeza. - Ipak, htela bih da ti nešto kažem: moraš mi obecati da ceš pre svadbe ispuniti jednu moju molbu.
- S najvecim zadovoljstvom ucinicu ti sve što zaželiš!
- Onda cuj: preko devet mora, u devetoj državi, postoji jedna velika tvrdava. U toj tvrdavi živi kralj koji se oženio mojom starijom sestrom. Dugo je moja sestra živela s tim kraljem u sreci i blagostanju, ali ih je snašla nevolja: tvrdavu je napao necastivi, osvojio ju je i pustio na njih takvu tamu da ni sveta božjeg ne mogu videti! Ako si kadar da nesrecnike spaseš iz kandži necastivog, odmah cemo prirediti svadbu.
- Pa dobro, vidim da cu to morati da ucinim! - pristade Dugonja. - Ipak, kada je vec ta tvrdava daleko, dobro bi bilo da mi tvoj otac da za put najboljeg konja.
Kralj rado pristade i dade Dugonji najboljeg konja, pa je ovaj uskoro vec bio na putu. Medutim, na pola puta konj klonu - ne mogavši dalje da nosi Dugonju. Nemajuci kud - Dugonja napravi uže od like, izvede konja na travnati proplanak i tamo ga priveza, a sam uze batinu i pode pešice. No, nedaleko od proplanka, ponovo se zaustavi, jer sa drugog proplanka zacu nekakvu nejasnu buku. Stade on osluškivati, ali ništa ne mogade da razabere. Pride sasvim blizu, izade na proplanak, a tamo ima šta da vidi: nekakav majušan coveculjak bori se na život i smrt sa strašnom zmijom. Kako ugleda Dugonju, stade ga preklinjati da mu pomogne da ubije zmiju.
- Evo me odmah! - odazva se Dugonja, pa raspali zmiju batinom i ova na licu mesta uginu.
- Hvala ti na pomoci! - rece coveculjak. - Nemam pri sebi ništa cime bih ti se odužio, ali ako ti ikada ustreba moja pomoc, bicu ti pri ruci.
Produži Dugonja put, pa najposle stiže u onu državu, u onu tvrdavu gde se u vecnoj tami zlopatio kralj u kandžama necastivog. Ipak, nije odmah napao mocnog neprijatelja, najpre htede da prilegne na ivici šume da se pristojno odmori i prikupi snagu. Ali vraga! Tek što se spremao da legne, kad iz šume izlete nekakav strašan džin i kao besan stade kidisati na Dugonju. No Dugonja stiže da na vreme šcepa batinu, te je uskoro džin ležao do prsa nabijen u zemlju. Stade džin preklinjati Dugonju da mu poštedi život obecavajuci mu da ce mu biti prijatelj.
- Ako si o prijateljstvu vec poceo da besediš, reci mi kakva te je nevolja naterala da me napadneš? - upita ga Dugonja.
- šta da ti kažem - veli džin skrušeno - ja sam obican sužanj svih necastivih u okolini. U njihovoj sam vlasti i moram, po njihovoj zapovesti, da ubijam svakog tudinca. Rado bih se spasao bede kad bih našao nekog da mi pomogne da izadem s njima na kraj.
- Lepo je sve to, nego reci ti meni koliko ih svega ima i gde se mogu naci, jer i ja imam s njima nekakva posla. Upravo sam i došao ovamo da im dodem glave i spasem kraljevski zamak od napasti.
- Onda cuj, pobratime - odgovori džin - to nije baš tako laka stvar. Trojicu necastivih još i možeš savladati, ali kako ceš izaci na kraj sa starom, najstarijom vešticom? Ipak, dacu ti savet: u blizini zamka nemoj zapodevati kavgu, jer veštica može cuti galamu i priteci im u pomoc. Zato se najbolje do veceri sakrij u ovu pecinu, a kad navece necastivi pode kuci, ja cu ga pozvati ovamo, pa ceš mu ti vec smrsiti konce! Ako ga savladaš, naci ceš kod njega vešticinu jabuku. Ona poseduje ovakvu moc: ako je covek okusi, može postati što god zaželi; kad okusi još jednom, ponovo se pretvara u coveka. Ti ceš okusiti od te jabuke i pretvoriceš se u komarca; tako ceš moci da se došunjaš do veštice i cuješ kakve ona razgovore vodi.
Tako i bi. Pred vece je necastivi hitao kuci u zamak, a džin izašao preda nj, mahnuo mu rukom i stao ga pozivati da mu pride bliže. Prišao necastivi pa ga zapita:
- šta hoceš?
- Pogledaj, evo jednog u pecini, ne mogu sam da izadem s njime na kraj! Udi unutra i nauci ga pameti! - odvrati džin.
- Neka izade napolje taj drznik! - povika necastivi u besu.
Dugonja izade te otpoce ljuti boj. Dugo su se oni nosili, dok Dugonja najposle ne uluci pogodan casak i raspali necastivog batinom, tako da ovaj samo podskoci i ispusti dušu. Onda Dugonja zagrize jabuku, pretvori se u komarca i polete u vešticine odaje. Veštica nije zapazila komarca koji je proleteo kroz kljucaonicu, ali je bila sva uznemirena i neprestano je gundala: "Govorite što hocete, ali ja vidim da su nam gospodara pogubili, kad ga nikako nema da se vrati kuci!"

A maleni davolcici je umirivahu:
- Nemoj se žalostiti, tatica se prosto zadržao u putu!
- Gde bi mogao da se zadrži? Ne, zacelo su ga ubili. Ah, da mi samo padne šaka taj zlikovac, živog bih ga progutala!
Nije prošlo mnogo vremena, a komarac se vrati džinu, ponovo zagrize jabuku, pretvori se opet u Dugonju i ispripoveda šta je sve cuo kod veštice.
- Divno! - odgovori džin. - Sada valja još onu dvojicu necastivih koliko sutra poubijati, a onda cemo preci na vešticu i nekako i njoj doci glave.
Iduce veceri je drugi necastivi hitao zamku, a džin mu mahnu rukom i pozva ga da mu pride bliže. Prišao necastivi, pa zapita:
- šta hoceš?
- Pogledaj, evo jednog u pecini, ne mogu sam da izadem na kraj s njime! Udi unutra i nauci ga pameti!
- A gde je, veliš? Neka izade napolje! - povika necastivi u besu.
Dugonja izade te otpoce ljuti boj. Dugo su se oni tako nosili, dok najposle Dugonja ne uluci pogodan casak i ne raspali necastivog batinom, tako da ovaj samo podskoci i ispusti dušu.
Trece veceri je treci necastivi hitao zamku, a džin mu mahnu rukom i pozva ga da pride bliže. Prišao necastivi pa zapita:
- šta hoceš?
- Pogledaj, evo jednog u pecini, ne mogu sam da izadem s njime na kraj! Udi unutra i nauci ga pameti!
- Gde je, veliš? Neka izade napolje! - povika necastivi u besu.
Dugonja izade te otpoce ljuti boj. Dugo su se oni tako nosili, dok Dugonja najposle ne uluci pogodan casak i ne raspali necastivog batinom, tako da ovaj samo podskoci i ispusti dušu.
- Baš divno! - rece na to džin. - Sada je na mene red da nešto ucinim. Kao prvo, nabavicu dobre makaze i klince. Ti ceš za sve to vreme biti sakriven u pecini; u meduvremenu, ja cu poci veštici, jer ona u mene, kao u svog slugu, ima puno poverenje, i reci joj da su svi necastivi pobijeni. Kazacu joj da je naišao nekakav delija, koga niko, pa ni ona sama, nije kadra da savlada. Onda ce ona od mene zatražiti savet, i ja cu je nauciti kako da se kradomice došunja do pecine sa strane i da napravi rupu u steni - toliku da može proturiti jezik. Kada to bude izvela, delija ce je tobože šcepati za jezik golim rukama, pokušavajuci da opipa i vidi kakvo je to cudo, a ona ce tada moci da ga proguta. Veštica ce mi poverovati kad joj to kažem; samo, moraš paziti da je ne uhvatiš za jezik golim rukama. Ja cu ti doci u pomoc. Uhvaticeš je za jezik makazama, pridržati, a ja cu vec valjda uspeti da joj zakujem jezik za stenu. Tada ce ona morati da ostane u vecnom zatoceništvu u pecini, te ce tu preci i tama iz zamka. Najposle, ujedno cemo moci i male davolcice da doteramo kraj njihove matere.
Tako i bi. Samo što je veštica proturila jezik u pecinu, Dugonja ga doceka makazama, a džin zakova uz stenu. Cim su maleni davolcici bili doterani u pecinu, tama napusti zamak i prede u vešticino boravište.
Kralj nije znao od radosti kako da se oduži Dugonji, a ovaj se svega odricao:
- Od rodbine se ne uzima nagrada. Ja sam te spasao samo zato da bi se tvoja svastika udala za mene.
Kad to cuše, kralj i kraljica se još vecma obradovaše, jer im je bilo milo što ce se oroditi s takvim delijom. Tri dana kasnije ispratiše oni Dugonju kuci, i obecaše da ce doci na svadbu. Išao on tako, a onaj džin kojeg je spasao iz vešticinog sužanjstva stalno mu dosadivao:
- Hvala ti što si mi pomogao da se oslobodim necastivih i veštica. Sada sam slobodan. Ali zato što sam ti pomogao da savladaš vešticu, moraš mi dati vešticinu jabuku!
- Zašto da ne? - odvrati Dugonja. - Samo, znaš šta? Ne ide mi se pešice, pa ako ikako možeš da pronadeš kakva kola koja bi me vazdušnim putem odvezla nevesti, odmah cu ti vratiti jabuku!
- Dobro, pricekaj malo, odmah cu se vratiti.
Dovezao džin nekakva kola, a Dugonja mu predao jabuku.
Tako se Dugonja za tili cas dovezao do onog proplanka gde je u svoje vreme privezao konja. Konj se sit najeo trave; vidi Dugonja da je sve u redu, pa odluci da se malcice odmori i odspava, jer ce i tako kuci stici na vreme.
Legao on, zaspao, a u meduvremenu džina bilo žao kola, pa pojurio za Dugonjom, i kad ga je ugledao gde spava, pride mu, ubi ga i uze kola.
Tako je Dugonja ležao mrtav ceo dan i noc. A sutradan se pojavi onaj coveculjak koga je Dugonja spasao od zmije, premaza ranu nekakvom volšebnom travom i vaskrsne Dugonju, ispripovedavši mu sve što se dogodilo dok je on spavao. Dugonja zahvali coveculjku, pa hitro uzjaha konja i pohita nevesti.
Uskoro je priredena svadba, na koju dodoše svi iz zamka što ga je Dugonja oslobodio od necastivih. Dodoše i Dugonjini roditelji. Đakonija i pica je bilo koliko je ko zaželeo, tako da se gostilo devet dana i devet noci.
A kada je stari kralj umro, Dugonja nasledi njegov presto.

Bajka-Kraj

[unthinkable]

Bajke Zbirka Bajki

VERA I NEVERA


U vreme kada su životinje umele da govore a kamenje da hoda, živela je neka vila, lepa kao upisana, dobrodušna, sažaljiva prema nevoljnima, ali mocna carobnica, kadra da sve živo zacara.
Ali ni ona nije bila sasvim slobodna. Pecinu u kojoj je stanovala smela je da napusti samo na tri dana. Ako bi se napolju zadržala malcice duže, njena carobna moc se gasila.
Toga dana, cim osvanu, lepojka izide iz svoga skloništa i prošeta okolinom. I tako se nameri na nekog pastira koji je nedaleko napasao stado ovaca.
Mladic beše lep i divno sviraše u frulu, pa se vila na prvi pogled u njega zaljubi.
- Lepi pastiru, jesi li srecan? - upita ga.
- Srecan sam, carobna ženo, kako da nisam srecan.
- Snevaš li katkad snove nedosnivane, imaš li želja što želje ostaju? šta želiš da ti ucinim?
- Sve imam što mi srce zažele.
- Miloliki ovcaru, kaži - ne laži, jesam li lepa?
- U životu svome još nisam video žensko celjade što bi moglo da se meri s tobom po lepoti i milini.
- Ako je tako, a ti se oženi mnome, jer, znaj, moje se srce privilo tvome srcu.
- Neka bude kako veliš.
- Evo ti burma pozlacena, nosi je kao znamen združenja naših života, jer vek cemo zajedno vekovati.
Cobanin posluša carobnu neznanku, i gle, u tren oka sa njega spadoše uboške haljine a zaogrnuše ga svila i kadifa.
- Cuj me i pocuj - rece vila - moje prebivalište je daleko odavde, preko brda i dola. Evo dvoprega s krilatim konjima, popni se, pa krenimo u sretanje svojoj sudbi.
- Podari mi nekoliko od niza naših buducih dana - odgovori ovcar - da svoju majku pohodim i od nje blagoslov dobijem, jer je stara i vremenita, i više je necu videti kad krenem našim putem.
Kad to cu, volšebnica zagrli svoga sudenika, podiže se i ode.
I tako vilinski ženik ode u pohode roditeljki. Put ga navede u susret vladarki njegove zemlje, pa ga ova, pošto joj se ucini naocit, oslovi i rece:
- Mladicu lepi, obudoveh iznenada, jer mi kraljevskog supruga zadesi preka smrt. U najbolji sam ga grob sahranila, ali nije u mojoj prirodi da dugo budem u žalosti. Jesi li voljan da mi sada ti postaneš muž?
Pastir se duboko zamisli.
Kraljica se lepotom nije mogla ni prineti njegovoj divnoj izabranici kojoj se na vernost obavezao, ali akose privoli ovoj - postace kralj, što znaci: u celoj zemlji prvi gospodstvom i snagom. To ga zavede da od vere postane nevera, i on se saglasi sa brakolomnicom.
- Pristajem. Smatraj me svojim mužem.
Kad to rece, kola i belci dugogrivi i krilati - išcezoše. Krivokletnik, koji se beše pogordio i uzoholio, vide se u nevolji, i od silnog velmože pretvori se u poslednjeg bednika. Sa lika mu lepota okopne, sav potavne i izoblici se.
- Otkud ovde ova nakaza? - zavapi kraljica ka dvoranima. - Sklonite mi tu grdobu ispred ociju, da mi se u snu ne pojavi.
- To je vaš kralj, gospo, saputnik života vašeg.
- Odvedite ga i iskamdžijajte. Neka se najede batina, i nije za drugo, jer, ovako odvratan, ne može biti moj muž.
Cim to izusti, zemlja im se otvori pod nogama, svetlice zaparaše mracni oblak, verolomni zarucnici behu pritešnjeni, te padoše u dubinu i bezdan ih proguta.
I tako je izneverena verenica, obecana onom što obecanje ne održa, bila osvecena.

Bajka-Kraj

[unthinkable]

ČAROBNA KIČICA


Beše jednom jedan decacic po imenu Ma Lijang, koji bi radije crtao no hleba jeo. Na nesrecu, ostao je zarana siroce te je morao samog sebe prehranjivati. Iz dana u dan skupljao je opalo granje u šumi ili kosio travu, pa ipak bio toliko siromah da mu je kicica izgledala kao neprocenjivo blago.
Kad je jednom prolazio kraj škole, dogodi se upravo da je nastavnik svoje vaspitanike poducavao crtanju. Zažarenih ociju gledao je decacic kroz odškrinuta vrata kako se šarolike boje, sve potez po potez, uoblicuju u krasnu sliku. Pre no što je i shvatio šta cini, ukoraci decak u školu.
- Smem li se usuditi da pozajmim jednu cetkicu? - zapita ucitelja. - I ja bih tako rado ucio da crtam.
- šta ti samo pada na pamet, mangupe jedan! - dreknu ucitelj strogo i mrko ga odmeri. - Golja kao ti, pa hoce, ni manje ni više, nego da uci slikanje! - I tako ga po kratkom postupku izbaci.
Znaci, razmišljao je Ma Lijang, nama siromasima zabranjeno je cak i crtanje. E, baš da vidimo da li je tako!
Od tog dana, kad je u šumi pribirao drva, posmatrao je pažljivo oblicje i let ptica pa jednom grancicom njihovu sliku ucrtavao u prašinu; kad bi sekao trsku na reci, posmatrao je ribice gde vrludaju kroz ševar, pa bi zamocio kažiprst u vodu i vrhom prsta crtao njihove oblike na pljosnatom priobalnom kamenju; najzad, kad bi s vecera došao kuci, uzimao bi nagaravljeni komadic drveta u ruku i njime crtao predmete svog oskudnog pokucanstva: sto, klupicu i šta je još drugo posedovao, a sve bi to šarao po zidovima svoje glinene kolibice.
Dan za danom vežbao je uporno i strpljivo, pa, da vidiš, i vrlo dobro napredovao. Tako je zapanjujuce verno slikao ptice da si mirne duše mogao ocekivati kako ce svakog casa zacvrkutati, a ribe su mu takode izgledale tako prirodne i žive kao da ce pri prvom dodiru zamahati perajima i otplivati. Ali ono za cim je decacic najviše ceznuo, to mu je još uvek nedostajalo: kicica.
Tada se dogodi da Ma Lijang, jedne veceri, leže na svoju slamaricu i, iscrpljen od dnevnog rada, smesta zaspa, pa mu se u snu javi jedan starac snežnobele brade i predade mu kicicu.
- Ovo je carobna kicica - progovori starac. - Budi oprezan i koristi je samo u blagocastive svrhe.
Kako je samo kicica blistala i treperila, i kako bila teška u ruci kad je Ma Lijang prihvati.
- Pa to je doista prekrasna kicica - uzviknu decak ocarano i skoci od radosti sa svoje postelje. - Veliko vam hvala, veliko vam hvala, dragi, dobri starce...
No, gle - prijateljskog starca vec više nigde nije bilo. Ma Lijang se prepade i probudi. Avaj, pomisli razocarano, to opet beše san! Da li san? Da je bio san, odakle bi se kicica o kojoj je toliko sanjao, pozlacena kicica, sad našla u njegovoj ruci?
Tek što je Ma Lijang ovom carobnom kicicom naslikao pticicu, vec bi malo stvorenjce raširilo krilca, pa bi lepršalo i curlikalo i cvrkutalo kao da želi da svom tvorcu otpeva pesmu zahvalnicu. Takode bi i ribice koje bi naslikao glavacke skakale u vodu, pa bi vrludale levo-desno i izvodile kojekakve vesele igre njemu u cast. Kako je srecan bio Ma Lijang!
Iz dana u dan išao je sad kroz selo i slikao sirotim seljanima sve u cemu su oskudevali: plugove, motike, lampe uljanice, vedra za vodu...
Takva cudesna dela prirodno da dugo nisu mogla ostati tajnom. Od usta do usta pronese se vest, pa i bogati seoski gazda za to doznade. Njegova pohlepa odmah se probudi, te smesta otposla dvojicu slugu rmpalija, koji mladog carobnika jednostavno dohvatiše za percin i dovukoše pred gazdu.
Da bogataši nikad nisu dobronamerni prema sirotinji, znao je Ma Lijang odavno uprkos svojoj mladosti, pa kako je bio cvrst i neustrašiv junoša, usudi se da, uprkos najoštrijim pretnjama i najprimamljivijim obecanjima, odbije da i jedan jedini potez kicicom povuce u gazdinu korist. Na to se ovaj toliko razbesne da decaka zakljuca u štalu i najstrože naredi da mu se ne daje ni jelo ni pilo.
Tri dana tako decak proboravi u štali. Treceg dana u predvecerje otpoce sneg. Velike pahuljice padale su sa neba, pa se ubrzo preko smrznute zemlje raširi debeli, pahuljasti snežni pokrov. A gazda je mislio: ako Ma Lijang dosad od gladi nije krepao, sad ce se zasigurno smrznuti. Kad, medutim, stiže pred štalska vrata, ugleda kroz pukotine gde plamsa rumena vatra, a prijatan miris svežeg pecenja dopre mu do nozdrva.
Gazda se necujno prišunja i proviri: unutra je mali Ma Lijang sedeo udobno kraj vatrice, sladio se pecenjem i u tiganju pržio valjuške. Aha! pomisli gazda, znaci sve je to naslikao, jer kako bi inace tiganj, drva, meso i brašno dospeli u štalu? Izbezumljen od besa, sazva gazda svoje izmecare i naredi im da malog bez oklevanja ubiju. Tako ce odsad kicica njemu pripadati.

Po zapovesti upade tuce slugu u štalu - ali gle, gde je mališa? Na zidu s istocne strane videše merdevine koje su vodile na tavan. Gazda htede njima da se uspne, ali tek što je krocio na trecu precagu, strmoglavi se i poleduške ljosnu o zemlju. Istog casa nestadoše merdevine bez traga.
Posle bekstva, Ma Lijang je znao da mu više u selu nema opstanka, jer ma gde se sakrio, pronašli bi ga gazdini žbiri, pa bi doveo u nepriliku ne samo sebe vec i sve one koji bi mu pružili utocište. S bolom u duši oprosti se on od svoje drage postojbine: "Ostajte mi zbogom, mili prijatelji, ostajte zbogom! Možda cemo se još u životu sresti". I tako žurno naslika konja, vinu mu se u sedlo, mamuznu ga i odjaha niz drum.
Nije daleko dospeo kad za sobom zacu topot konjskih kopita. Pri svetlosti rasplamsalih buktinja vide cetu konjanika, napred gazda s isukanim macem u ruci, a za njime njegove sluge izmecari. Na to Ma Lijang poteže kicicu i naslika sebi luk i strelu, pa priceka dok progonitelji ne pristigoše na domašaj: fijuuuuu! fijuknu strela odapeta s tetive, a gazda, pogoden posred grla, sruci se s konja. Sad Ma Lijang žurno mamuznu svog ždrepca i, puštenih uzda, odjezdi.
Nekoliko dana docnije stiže do jednog gradica. Vec sam dovoljno udaljen od rodnog mesta, pomisli decak, pa bih ovde mogao bez opasnosti da se nastanim. Kako drugog posla nije mogao naci, to opet poce da crta. Ovog puta se pak dobro cuvao da ne izbije na glas kao cudotvorni slikar. Slike koje je nudio na prodaju ostajale su beživotne jer ih nikad ne bi do kraja naslikao: pticama bi nedostajao kljun, životinjama po jedna noga -jednom recju, uvek bi namerno ponešto izostavio.
Jednog dana, pak, tek što je dovršio jednog ždrala bez ociju, kad mu slucajno prsnuše dve kapi tuša na prazna mesta i tako se nesreca dogodi: ždral otvori smesta oci, zamaha krilima i vinu se u zrak. Ovaj neocekivani dogadaj prenerazi citav grad, pa nije dugo potrajalo a jedan od dvorskih ulizica, u želji da se dodvori, saopšti caru o ovom cudesnom dogadaju. Car smesta posla nekoliko dvorana, koji najpre pokušaše da Ma Lijanga domame recima slatkim kao med, zatim predoše na prikrivene pretnje, a pošto se decak opirao, najzad ga skleptaše i silom dovukoše u prestonicu.
Ma Lijang je ranije vec cesto slušao od ljudi kako se car okrutno i tvrdokorno ophodi prema sirotinji. Zar bi takvom jednom odvratnom vladaru on stavio svoju umetnost u službu? Nikad ni za šta na svetu! Umesto zmaja, kako je car naredio, decak naslika jednu groznu žabu krastacu, a kad njegovo velicanstvo požele da vidi feniksa šarenog perja, dogega odjednom pored njega ocerupani pevac. Ove grozne životinje uznemiriše citavu palatu: zagadile su raskošne odaje i svud rasprostrle životinjski smrad. Caru se žuc razli od besa.
- Otmite mu kicicu! - dreknu stražarima. - Bacite nitkova pravo u najcrnju tamnicu!
S otetom carobnom kicicom pokuša sad car sam da se bavi slikanjem. Njegova prva slika predstavljala je brdo od cistog zlata. Ali u njegovoj bezgranicnoj pohlepi, nije mu bilo dovoljno jedno brdo, te je dodavao sve nova i nova, dok najzad ne stvori pravi zlatni planinski lanac s padinama, obroncima, kupama i vrhovima. Ali kad bliže promotri svoje umetnicko delo, imao je šta i videti! Nigde ni traga ni glasa zlatu! Samo su sure stene, gomile vapnenca ležale pred njim, a kako ih je bezumno visoko bio natrpao, to se citava gomila pod svojom sopstvenom težinom strovali, pa u onom tumbanju zamalo što ne smrska noge njegovom velicanstvu.
Pokušaj slikanja zlatnih brda bio se, doduše, sramno izjalovio, ali to cara nije odvratilo od zamisli da smesta pocne novu sliku. Ovog puta nacrta zlatnu šipku, ali mu se i ona u njegovom bezgranicnom srebroljublju ucini premalom, te ju je produžavao i širio, nadovezivao, krivio, uvrjao i preplitao sve dok ne dobi debelu, dugacku, izukrštanu zlatnu šipketinu. Na njegov užas, namah se pretvori to zlatno cudovište u groznu džinovsku zmiju, koja, razjapljenih ralja, polete pravo na njega. Car se od straha onesvesti, i da mu dvorani ne pritekoše hitro u pomoc, veruj da bi ga cudovište zajedno s odelom i percinom progutalo.
Sad i caru bi jasno da mu je bez Ma Lijanga sva muka s kicicom uzaludna. I tako naredi da junošu izvuku iz sužanjstva, te mu blagonaklono polaska govoreci vrlo dobrostivo, pa ga ne samo darova s nekoliko zlatnih i srebrnih novcica no mu još i obeca da ce ga oženiti jednom prššezom. Ma Lijang, koji je u meduvremenu vec bio izmudrovao neku lukavštinu, nacini se kao da prihvata careve credloge s najvecom radošcu. Car se preko mere razveseli i vrati decaku kicicu.
Sad opet poce car da se domišlja šta bi mu junoša mogao nacrtati. Neki breg? - Ne, odatle bi, možda, mogle da iskoce opasne zveri. Necemo breg. Neka crta more. Divno, plavo more.
Ma Lijang se smesta baci na posao kako bi ovom nalogu udovoljio. Hitro je letela kicica gore-dole; odjednom pred carevim ocima poce da blista i presijava se beskonacno prostrano more. Pri svetlim suncevim zrakama ležalo je ono, prekrasno plavo i glatko, kao uglacani lapislazuli.
- Baš je lepo - uzviknu car, dok je kroz vodu cistu kao biljur zurio u morsko dno - samo mi reci gde su ribe?
- Ribe? - odvrati Ma Lijang. - Samo trenutak.
Marljivo zamaha kicicom tamo-amo i vec zaplivaše duž obale šarolike ribice, koje se neko vreme veselo u plicaku prevrtahu a zatim spokojno otplivaše na pucinu. Car oduševljeno posmatraše igru ribica. Kad u daljini išcezoše, obuze i njega želja da se naveze na more.
- Naslikaj mi brod - dreknu Ma Lijangu. Dok bi dlanom o dlan, vec je Ma Lijang naslikao jednu golemu džunku, pa kad se car s porodicom i svitom ukrca
na galiju, docrta Ma Lijang i oštar povetarac: more se namreška, talasi poceše da biju o bokove broda, te lada veselo zaplovi morem.
Caru se, pak, vožnja pricini presporom. - Hej! - doviknu on na obalu - docrtaj još malo vetra.
Ma Lijang se snažno razmaha kicicom: talasi se podigoše, jedra nabreknuše, sve brže i brže klizio je brod. Još nekoliko poteza kicicom i more se uznemiri, zapenuša i zatutnja; šibana uskomešanim talasima, džunka se nakrivi. Caru se stuži i prepast ga obuze.
- Dosta! - razdra se iz petnih žila. - Dosta je vetra! Ne treba više.
Ma Lijang ni glave ne okrete na dozivanje: sad tek marljivo raspali kicicom, i tako je burno slikao da more zaurla i zapenušenim, uskipelim, lomovitim talasima baci se na jadnu galiju, koja je vec u svim sastavima i spojnicama pocela da popušta.
Tresuci se od prepasti, mokar do kože, prilepi se car za katarku, vrištao je iz petnih žila i usplahirenim znacima pokazivao Ma Lijangu da zaustavi buru kako zna i ume.
Ma Lijang na sve to ni glave ne okrete. Iz sve snage se razmaha sada kicicom. Orkan se uzvitla. Crne oblacine gonile su se nebom. Talasi se nadigoše kao kuca, oboriše na galiju, te je stukoše na parcice: car i sva njegova pratnja pogiboše u talasima.
Prica o tome kako je Ma Lijang carobnom kicicom oterao nepocudnog cara u vodeni grob, ubrzo se raširi po celoj zemlji.
Tvrdi se da se Ma Lijang docnije vratio u svoju postojbinu i tu do kraja svojih dana proživeo medu drugovima svoje mladosti kao seljak; drugi, opet, tvrde da je posle toga neprekidno putovao od grada do grada, od sela do sela, te svojom carobnom kicicom uvek siromasima činio dobra dela.
šta je pak stvarno sa malim Ma Lijangom bilo, niko ne zna da potvrdi sa sigurnošcu.

Bajka-Kraj

[unthinkable]

Bajke Zbirka Bajki

MACAK U CIZMAMA


Nekada davno je ziveo stari mlinar sa tri sina. Radili su i ziveli u mlinu, imali su magarca koji je prenosio dzakove i macka koji je hvatao miseve. Jednog dana stari mlinar umre te njegovi sinovi podelise nasledstvo - najstariji dobi mlin, srednji magarca, a najmladji macka. Kad vide da je dobio macka najmladji sin se rastuzi i poce razmisljati sta da radi sa mackom...

Mladic: Najgore sam prosao... Oni dobise mlin i magarca a ja macka. sta cu raditi sa njim, mogu da ga oderem i napravim sebi rukavice i to je sve.
Macak: Slusaj me mladicu, progovori macak. Znam sve o cemu si razmisljao i moram ti reci da ces pogresiti ako me ubijes zbog para losih rukavica. Ako zelis da ti pomognem da postanes neko i nesto u ovom svetu moras mi kupiti par cizama da mogu setati okolo i ici medju ljude.

Mladic se zaprepasti kad cu macka kako prica ali se ubrzo pribra i pristade da mu kupi cizme. Tako nadje nekog obucara i potrosi zadnju paru koju je imao. Macak zadovoljno navuce cizme, uze neku vrecu koju je nasao i nabra malo zita iz obliznje njive pa ode. Mladic ostade iza njega gledajuci sve ovo u cudu.

U tom kraljevstvu je vladao neki car koji je mnogo voleo da jede fazane ali njih je bilo jako tesko naci i uloviti. U sumama ih je bilo u izobilju ali su se vesto krili i bezali u siblje tako da lovci nikako nisu uspevali da ih ulove. Znajuci to macak ode pravo u sumu, postavi vrecu i zito posu oko vrece i u nju pa se sakri u grm. Nije mnogo vremena proslo kad pocese da dolaze fazani... Jedan po jedan su jeli zito i ulazili u vrecu. Kad ih je bilo nekoliko u vreci macak brzo skoci iz grma i zaveza vrecu sa sve fazanima u njoj. Onda se uputi u carev dvorac... Na ulazu ga zaustavi strazar:

Strazar: Stoj! Kuda ides?
Macak: Idem kod tvog cara.
Strazar: Kako ti da ides kod cara, pa ti nisi covek, ti si macak.
Drugi Strazar: Ma pusti ga, sta ima veze sto je macak... Znas da je caru dosadno po ceo dan, mozda ce ga ovaj macak malo zabaviti.
Macak: Hvala veliko.
Strazar: Kralju, primite Macka u cizmama...
Kralj: Neka udje slobodno.
Macak: Vasa visosti, donosim vam poklon od mog gospodara Grofa. Nekoliko fazana koji su ulovljeni u njegovom lovistu.
Kralj: Hvala gospodine macku. Posaljite moje komplimente i tu vrecu napunite zlatom pa mozete nositi svom gospodaru u znak zahvalnosti.

Za to vreme je mladic sedeo i razmisljao sta je uradio... Potrosio je poslednju paru na cizme u kojima je macak otisao. Ostao je bez icega - i bez novaca i bez nasledstva... U tom trenutku naidje macak, spusti vrecu ispred mladica pa rece:

Macak: Gospodaru, evo svo ovo zlato sam ti zaradio i imas veliki pozdrav od cara licno.
Mladic: Odakle ti svo to zlato, kako si dosao do njega? Nisi valjda ukrao...
Macak: Nisam ukrao gospodaru vec sam caru odneo fazane a on me je bogato nagradio. Ovo zlato je tvoje gospodaru ali ja necu stati ovde, ja cu tebe uciniti jos bogatijim.

Sutradan ujutru macak navuce svoje cizme, ode u sumu i odnese caru jos vise fazana nego prvi dan. Car ga opet bogato nagradi... Tako je macak radio iz dana u dan. Nakon nekog vremena macak je vec postao poznat sirom dvorca pa je mogao da seta po istom koliko god je zeleo. Jednog dana dok je setao i razgledao dvorac cu kako dvorski kocijas psuje zato sto ne moze ici u krcmu igrati karte sa prijateljima vec mora da vozi cara i princezu oko jezera. Macak kad to cu brzo otrca do svog gospodara i rece mu:

Macak: Gospodaru ucinio sam vas bogatim a sada sam smislio kako da postanete i poznati plemic. Podjite sa mnom odmah, idemo da se kupate na jezeru.

Mladic se zacudi ali polusa macka. Kad su stigli do jezera mladic je skinuo odecu i otisao da se kupa a macak uze njegovu odecu i sakru je iza zbuna. Samo sto to obavi cu kako nailazi kraljeva kocija pa stade pored puta i poce da vice:

Macak: Upomoc, upomoc... Opljackase mi gospodara, upomoc.
Car: Oh, kako se to desilo, da li je tvoj gospodar dobro?
Macak: Jeste vase visocanstvo ali je go u jezeru i ne moze izaci od stida pred ljude.
Car: Pa tako cestit covek koji mi je slao na poklon onako dobre fazane to ne zasluzuje! Odmah mu donesite jedno moje odelo da se grof obuce i dovedite ga kod mene u kociju, bice moj gost danas.

Dok je sva ta zbrka jos trajala macak se pazljivo odsunja u sumu i podje niz drum. Ubrzo naidje na neku livadu na kojoj je sto ljudi kosilo travu. Macak kad to ugleda upita:

Macak: Pomoz' Bog vredni ljudi! cija je ovo livada?
Ljudi: Ovo je livada mocnog carobnjaka.
Macak: Slusajte me dobro sada - uskoro ce ovuda proci careva kocija. Kada vas car bude upitao cija je ovo livada kazite mu da je Grofova ili cete svi izginuti.

Ljudi se uplasise macka koji govori pa pristadose. Macak produzi dalje niz drum... Ubrzo naidje na veliku njivu na kojoj je dvesta ljudi znjelo zito. Macak kad to ugleda upita:

Macak: Pomoz' Bog vredni ljudi! cija je ovo njiva?
Ljudi: Ovo je njiva mocnog carobnjaka.
Macak: Slusajte me dobro sada - uskoro ce ovuda proci careva kocija. Kada vas car bude upitao cija je ovo njiva kazite mu da je Grofova ili cete svi izginuti.

Ljudi se uplasise macka koji govori pa pristadose. Macak produzi dalje niz drum... Ubrzo naidje na veliku sumu u kojoj je radilo trista drvoseca. Macak kad to ugleda upita:

Macak: Pomoz' Bog vredni ljudi! cija je ovo suma?
Ljudi: Ovo je suma mocnog carobnjaka.
Macak: Slusajte me dobro sada - uskoro ce ovuda proci careva kocija. Kada vas car bude upitao cija je ovo suma kazite mu da je Grofova ili cete svi izginuti.

Ljudi se uplasise macka koji govori pa pristadose. Macak produzi dalje niz drum... Malo posle naidje i na visoku kulu u kojoj je ziveo mocni carobnjak. On se pope do carobnjakovih odaja, pokloni se pred njim i rece:

Macak: Mocni carobnjaku, cuo sam svakakve price o tvojoj moci pa dodjoh da se uverim licno. cuo sam da si toliko mocan da se mozes pretvarati cak i u zivotinje...
carobnjak: Istina je, dobro si cuo.
Macak: Ja sam svasta cuo i mogu da poverujem da se mozes pretvoriti u psa, lisicu ili u vuka ali nisam mogao verovati kad mi rekose da se mozes pretvoriti u slona. Jel stvarno mozes?
carobnjak: Naravno da mogu, nista lakse, rece carobnjak i pretvori se u slona.
Macak: Ovo je neverovatno, ja ovo nisam nikada video niti sam verovao da neko to moze uraditi. A jel mozes da se pretvoris u lava?
carobnjak: Naravno da mogu, nista lakse, rece carobnjak i pretvori se u lava.
Macak: Oh kako opasan lav... Ovo je cudesno, pa ti si sigurno najmocniji carobnjak u ovom kraljevstvu.
carobnjak: Jesam, ja sam najmocniji carobnjak i na celom svetu da znas.
Macak: Pa nisam bas siguran... E kad bi mogao da se pretvoris sada u nesto veoma malo, npr u misa ja bih poverovao da jesi najmocniji carobnjak na celom svetu i isao bih po svetu i pricao o tvojoj moci svima.
carobnjak: Veoma lepo od tebe, evo dokaza za tebe da sam najmocniji od svih carobnjaka.

Za cas se pretvori u misa a cim to uradi macak skoci na njega i pojede ga. Za to vreme je careva kocija stigla do one livade pa kad upita car cija je to livada ljudi rekose da je Grofova. Car se iznenadi, rece mladicu da ima veoma lepu livadu i produzise dalje niz drum. Sada stigose do onog zitnog polja a car kad upita cije je to polje ljudi povikase da je Grofovo. Car se opet iznenadi i rece grofu da ima izuzetno zitno polje koje bi moglo da prehrani mnogo porodica pa odose dalje. Malo posle prodjose pored one sume a car kad upita cija je to suma drvosece u glas viknuse da je Grofova. Car se vrati u kociju i rece mladicu da ima najlepsu sumu koju je ikad video i da mu je sada jasno gde je lovio onako dobre fazane. Najzad stigose i do kule... Ispred ih je cekao macak koji otvori vrata caru i pozeli mu dobrodoslicu u Grofov dom. Car izadje iz kocija a macak ih povede u obilazak... Car je bio zadivljen lepotom i raskosom u kom mladic zivi, princeza takodje. Tada mladic zaprosi princezu a kada je car umro on nasledi presto i postade vladar celog kraljevstva...

[unthinkable]

Bajke Zbirka Bajki

PALČIĆ


Ziveo jednom davno neki drvoseca sa svojom zenom. Preko dana je naporno radio, sekao drva, nosio ih u grad i prodavao za neke sitne novce, a kad bi uvece dosao kuci tugovao bi sa zenom sto nemaju dece...

Muz: zeno bas smo nesrecni sto nemamo dece, ma barem jedno dete da imamo ja bih bio presrecan.
Zena: Slazem se, da imamo samo jedno, pa makar da je malo i kao palac bili bi mnogo srecniji nego sada. Voleli bi ga kao sto svaki roditelj voli svoje dete... Samo kad bi smo dobili dete, kakvo god da bude...

Posle sedam meseci zena rodi dete, nimalo duze od palca. Muz i zena su bili presrecni i nazvase dete Palcic zbog svoje velicine. Iako su ga normalno hranili, dete nikada nije poraslo, vec je ostalo onoliko koliko bese prvog dana. Jednog dana podje muz u sumu da sece drva i povika zeni:

Muz: E zeno, kad bi i mi imali nekoga da upregne konja i da mi doveze kola u sumu...
Palcic: Evo oce ja cu dovesti kola u sumu.
Muz: Ali sine, ti si premali da jases konja.
Palcic: Jesam mali ali ako mama hoce da mi pomogne da veze kola za konja ja cu mu sesti na uvo i govoriti kuda da ide, ja znam put.

Otac bese malo zabrinut ali pristade. Majka zauzda konja i priveza kola a Palcic mu se pope na uvo. Kad je sve bilo spremno on povika "djiha djiha", konj krenu a majka se vrati u kucu da radi dalje... Dok su Palcic i konj prolazili kroz sumu videse ih dva prolaznika i veoma se zacudise kada su culi konjanika kako zapoveda a nisu mogli da vide:

Covek: sta je ovo prijatelju, cujem kocijasa ali ga ne vidim? Konj ide sam od sebe...
Drugi Covek: Ma to nisu cista posla prijatelju, ajmo mi za kolima da vidimo gde ce se zaustaviti.

Ubrzo kola usporise i stadose, bas na mestu gde je drvoseca redjao isecena drva. On pridje i jednom rukom uhvati konja za uzde a drugom spusti Palcica na zemlju. Kada ga videse ona dva coveka zacudise se i pridjose blize drvoseci...

Covek: Dobar dan gospodine. Kakvo je to cudo, covek velicine palca?
Drvoseca: To je moj sin, Palcic...
Covek: Mi smo iz grada, hocemo da kupimo ovog malisu. On bi mogao da postane veliki hit u gradu, hocemo da napravimo nastup sa njim i da ga pokazujemo ljudima. Dacemo ti pet zlatnika za njega, jel moze?
Drvoseca: On nije za prodaju, ne mogu rodjenog sina prodati.
Palcic: Oce uzmi ti njima pare a ja cu se vec nekako vratiti tebi i majci - prosaputa Palcic
Covek: Evo dajem ti deset zlatnika, jel moze?
Drvoseca: Hmmm, u redu. Ali mi ga cuvajte dobro...

Palcic se pozdravi sa ocem pa podje sa ovom dvojicom. Oni ga upitase gde hoce da sedi a on rece na sesir jer odatle moze da gleda okolo a nece ispasti. Tako su putovali ceo dan a kad pade vece Palcic rece da ga spuste na zemlju da protegne noge. Cim su ga spustili Palcic poce da trci levo desno dok ne naidje na neku misju rupu u koju se sakrio. Ova dvojica su pokusavala da ga nadju ali nisu uspeli jer je on bio tako mali a i vec je pao mrak. Najzad odose uz ljutite uzvike...

Malo kasnije Palcic izadje iz rupe i poce traziti mesto za spavanje. Na veliku srecu nadje napustenu puzovu kucicu i lepo se smesti u nju. Samo sto nije zaspao kad zacu dvojicu prolaznika kako pricaju:

Prolaznik: Pop ima cup pun zlata. Veceras bi bilo dobro da udjemo u njegovu kucu dok svi spavaju, niko nas nece videti... Samo kako da to uradimo a da nikoga ne probudimo?
Palcic: Ja mogu da vam pomognem...
Prolaznik: Ko je to? Ko to prica? Gde si?
Palcic: Evo me na zemlji, pogledajte malo bolje, ja sam veoma mali...
Prolaznik: Ali ti si tako mali, kako ces nam ti pomoci?
Palcic: Ja se mogu provuci izmedju resetaka na popovom prozoru i mogu vam dodati sta god zelite iz kuce.
Prolaznik: U redu, podjimo onda...

Kad dodjose do popove kuce Palcic udje kroz sipke i poce da vice:

Palcic: Kazite sta hocete. Gde je taj cup sa zlatnicima?
Prolaznici: Tise pricaj, probudices nekoga.
Palcic: Ma kazite samo sta hocete, sve cu vam dodati - opet povika Palcic.
Prolaznici: Nemoj da vices, probudices ih.

Sva ta vika je probudila sluzavku koja je spavala u susednoj sobi. Sledeci put kad je Palcic viknuo ona ustade i dodje da vidi sta se to cuje. Ova dvojica pobegose odmah. Sluzavka je pregledala celu kucu pa kako ne nadje nikoga ode nazad da spava. Palcic pronadje neko seno u ostavi koja je bila pored te sobe pa leze na njega i zaspa.

Sutra ujutru sluzavka ustade rano i uze seno iz ostave da nahrani krave i to bas deo sena na kom je spavao Palcic. Kako je bio premoren od prethodnog dana malisan se nije probudio sve dok nije dospeo u kravin stomak. Kad se probudio odmah je poceo da vice:

Palcic: zeno ne donosi vise sena, sita sam.

Sluzavka se izbezumi kad cu kravu kako prica pa pobeze u sobu kod popa.

Sluzavka: Gospodaru dodjite brzo, krava progovorila!!!
Pop: Luda zeno, kako moze krava da govori?
Sluzavka: Dodjite da vidite, brzo, brzo...

Cim udjose u stalu pop zacu glas iz krave pa naredi da je odmah zakolju jer je u nju usao zli duh. Tako i uradise, od kravinog mesa napravise rucak a iznutrice i kosti bacise na smetliste. Palcic je pokusavao da izadje napolje iz zeludca ali nije uspevao... U tom naidje gladni vuk i pojede iznutrice zajedno sa Palcicem. Tada on rece:

Palcic: Vuce, jesi li jos gladan?
Vuk: Jesam, mogao bih jos ovoliko da pojedem, nisam jeo danima.
Palcic: Ja znam gde ima dobrog mesa, ovcijeg...
Vuk: Gde, gde?
Palcic: U kuci moga oca, sacu ti objasniti gde je to.

Vuk je brzim trkom dosao do kuce, popeo se na krov i spustio se kroz dimnjak bas kako mu je Palcic rekao. Onda je usao u ostavu i pojeo svo meso koje je tamo bilo. Kad je hteo da izadje napolje nije mogao jer je bio pretezak sa toliko hrane u stomaku a Palcic kad to vide poce da vice i doziva oca i majku. Oni se ubrzo probudise pa kad videse vuka otac ode u ostavu po sekiru... Nije dugo proslo a Palcic je bio najzad slobodan.

Zena: Hvala Bogu, vratio nam se sin.
Muz: Dobro dosao kuci sine nas, pricaj gde si sve bio...

Onda im on isprica gde je sve bio i sta je sve radio a oni rekose da ga nikada vise nece dati ni za svo blago ovog sveta. Od tada su svi ziveli srecno i zadovoljno...

Bajka-Kraj

[unthinkable]

Bajke Zbirka Bajki

HRABRI KROJAČ


Bio jednom jedan krojac koji je vredno radio svakog dana. Jednom kupi on teglu dzema od putujuceg prodavca i sede da jede... Kako su se muve navadile na dzem on se iznervira, uze neku krpu koju je sio i udari po stolu. Kad podize krpu ugleda sedam mrtvih muva i povika:

Krojac: Sedam jednim udarcem! Ubio sam sedam jednim udarcem!

Njegovu viku cuse dva prolaznika koja su pricala o herojima koji ubijaju dzinove pa kad u sred razgovora krojac povika da je ubio sedam jednim udarcem oni pomoslise da je on heroj, ubica dzinova, i odvedose ga kod poglavice jednog obliznjeg sela. Kad stigose poglavica ga odmeri od glave do pete pa upita:

Poglavica: Ljudi mi kazu da si ih ubio sedam, jel tako?
Krojac: Jeste poglavico, ubio sam ih sedam jednim udarcem.
Poglavica: U redu mladicu, ako si ubio sedam nece ti biti problem da se pobrines za jednog koji muci ovo selo. Ja cu te bogato nagraditi ako pristanes...
Krojac: Nema problema poglavico, samo mi pokazite gde je.
Poglavica: Tu je, na obziznjoj livadi. Ne mozes ga promasiti, ogroman je.
Krojac: Ne plasim se ja velikih, ja sam ih ubio sedam jednim udarcem.

Krojac se pozdravi sa poglavicom, rece da ce se brzo vratiti i ode put livade... Kad je stigao na livadu odjednom ispred njega izadje ogroman dzin i rece:

Dzin: Ti mora da si novi poglavicin ubica dzinova?
Krojac: Ubica dzinova? Ne, ja sam...
Dzin: Dosta price, prekinu ga dzin. Ovo sa ubicama dzinova mi je postalo dosadno, vec sam ih na desetine ubio mogu isto tako i tebe... Ali hocu da se malo zabavim, zato te izazivam na megdan.
Krojac: U redu, prihvatam. Kao da imam neki izbor, pomisli krojac...

Dzin ode malo dalje dok ne nadje dva kamena... Dzin uze kamen u ruku i zdrobi ga u pesak. Onda dade krojacu da to isto uradi... Krojac vesto zameni kamen za komad sira iz svoje torbe i kad ga stegnu u ruci iz kamena potece voda. Dzin se zaprepasti...
Onda uze dzin druga dva kamena i baci jedan od njih u visinu, toliko visoko da se jedva kamen mogao videti. Kad pade kamen dzin dade krojacu drugi kamen da to isto uradi... Krojac vesto zameni kamen za pticu pa kad je baci u nebo ptica odlete i ne vrati se. Dzin se opet iznenadio kako kamen nije pao uopste...
Onda dzin rece krojacu da ce njih dvojica nositi veliko drvo po pola. Krojac prihvati i rece da ce nositi grane a da dzin ponese stablo. Kako je dzin poneo stablo a sa njim i grane krojac je samo isao iza dzina i pravio se da nosi drvo. Kad prenese drvo dzin odade pocast krojacevoj snazi i rece da nece vise praviti probleme poglavici i selu. Krojac mu se zahvali za megdan i ode nazad u selo.

U selu ga svi docekase kao pravog heroja. Poglavica mu dade toliko zlata da nije mogao da ga ponese i rece mu da ide sa srecom... Krojac ode kuci ali ne prodje ni nedelju dana kad neko zakuca na njegova vrata. To behu dva kraljeva glasnika...

Glasnik: Hrabri krojacu, kralj je cuo za tvoje herojstvo i zove te u dvor.
Krojac: Kralj... Zove mene... Evo samo da uzmem torbu, odmah izlazim...

Kad stigose u dvor odvedose krojaca pravo pred kralja a on ga upita:

Kralj: Ti si hrabri krojac koji je ubio dzina pre nekoliko dana?
Krojac: Jesam vase visocanstvo.
Kralj: Da li je istina i da si ti ubio sedam jednim udarcem?
Krojac: Jeste, i to je istina vase visocanstvo.
Kralj: Odlicno krojacu. Dajte mu konja i odvedite ga u sumu da se pobrine za problem odmah.

Dva snazna konjanika uhavatise krojaca, postavise ga na konja i odvedose ga do obliznje sume u kojoj su zivela dva dzina. Oni ga ostavise i brzo pobegose iz sume... Krojac malo proseta po sumi i ugleda dva dzina kako leze ispod drveta. On se polako priblizi, napuni svoju torbu kamenjem i pope se na drvo. Odatle je sakriven bacio kamen dzinu na glavu... Ovaj se probudi, pogleda okolo pa se vrati da spava... Krojac saceka da opet zaspi pa baci drugi kamen, jos veci od prvog koji pogodi dzina pravo posred nosa. Ovaj se probudi, pogleda okolo i kako nije video nikoga probudi drugog dzina i rece mu da ga ne gadja vise. Drugi dzin rece da ga nije on gadjao pa se vratise obojica na spavanje... Malo posle opet krojac baci kamen na dzina, ovaj se opet probudi i udari drugog dzina. Pocese da se svadjaju ali se smirise i vratise na spavanje. Cim su zaspali krojac uze i izruci svo kamenja iz vrece dzinu na glavu, ovaj sav besan udari onog drugog i pocese da se ozbiljno tuku. Tako su se tukli i rvali dok obojica nisu pali sa visoke litice i poginuli.

Krojac se vratio na dvor i dobio titulu plemica od kralja. Zbog njegove ogromne hrabrosti je postao poznat u celom kraljevstvu a posle nekog vremena se on i princeza zavolese i vencase pa su tako ziveli srecni jos dugo dugo...

Bajka-Kraj

[unthinkable]

Bajke Zbirka Bajki

IVICA I MARICA


Nekada davno ziveo je siromasan stolar sa dvoje dece i zenom, njihovom macehom. Bili su toliko siromasni da se cesto desavalo da nisu imali sta da jedu pa je jednog dana maceha rekla ocu da se mora odvesti decu u sumu i tamo ih ostaviti... On se protivio u pocetku ali mu je kasnije zena rekla da je to sansa za decu da pronadju bolji zivot, da ce ih mozda naci neko bogatiji ko ce moci da im pruzi sve sto tada nisu imali. Otac je poslusao jer nije znao da maceha mrzi njegovu decu...

Taj njihov razgovor su cula deca. Znajuci sta ih ceka uputili su se do obliznjeg potoka koji je proticao pored kuce i brzo skupili vrecicu malih belih kamencica. Posle dorucka ih je otac poveo u setnju po sumi kao sto je radio mnogo puta ranije... Deca su se kao obradovala da otac ne bi posumnjao da znaju za njegov plan ali su sve vreme ostavljala bele kamencice po putu. Nakon nekog vremena otac je zasao iza nekog zbunja a onda pobegao kad ga deca nisu videla i ostavio ih same u sumi... Kako je bilo tek rano popodne deca su polako krenula da prate trag belih kamencica i do veceri su stigli kuci.

Otac i maceha su bili iznenadjeni... Deci su rekli kako je ocu pozlilo pa je hitno morao da ode kuci... Deca su znala da ih lazu ali su rekla da nije vazno jer nisu bili daleko od kuce i da su znali da se vrate sami jer poznaju sumu dobro... Posle vecere poslase decu na spavanje i maceha rece ocu da ih opet ujutru cim se probude odvede u sumu, ovoga puta jos dalje kako ne bi mogli da se vrate. I ovoga puta su ih deca cula posto su ih slusala kroz vrata...

Tako i bi, rano ujutru otac ode sa decom... Posto nisu mogli da skupe ponovo kamencice deca uzese po komad hleba i usput su bacali mrvice kako bi mogli da se vrate kao prosli put. Otac kao i prosli put ode iza nekog grmlja i onda pobeze a deca podjose da prate mrvice... Medjutim mrvice su pojele ptice iz sume i deca nisu znala gde dalje da idu, izgubili su se. Do veceri su lutali kroz sumu da bi kad je poceo da pada mrak videli svetlo u daljini... Prisli su blize i videli da je dolazilo iz kuce koja je napravljena od cokolade sa prozorima od slatkisa.

Posto su bili umorni, uplaseni i veoma gladni Ivica i Marica odlomise po mali delic kuce i pocese da se slade... To je cula vestica koja je zivela u kuci pa je izasla i pozvala decu da udju unutra da se odmore i budu njeni gosti na veceri. Deca su prihvatila poziv stare bakice... Medjutim Ivica i Marica nisu znali da je to zla vestica koja jede decu i da ima kucu od cokolade da bi privlacila decu koja se izgube u sumi kako bi ih kasnije pojela.

Cim su usli u kucu vestica je zakljucala vrata da deca ne bi mogla da pobegnu, Ivicu je zakljucala u drugu sobu da ga podgoji a Marici je naredila da radi kucne poslove... Tako je proslo nekoliko nedelja, Ivica je morao da jede sve sto mu je vestica donosila od hrane a Marica je po ceo dan cistila, prala i kuvala. Napokon je vestica odlucila da je vreme da pojede Ivicu koji se ugojio pa je naredila Marici da zagreje rernu. Ivica je pokusao da pobegne ali se toliko ugojio da je bio prespor i nije mogao da trci... Kada je rerna bila dobro zagrejana Marica pozva zlu vesticu da dodje i pogleda je li spremna za pecenje... U trenutku kada se starica nagnula da pogleda u rernu Marica je brzo gurnula unutra i zatrvorila vrata, za to vreme je Ivica pronasao katanac pa su zajedno zakljucali vrata od rerne da vestica ne moze izaci.

To je bio kraj zle vestice, Ivica i Marica su ostali da srecno i bezbrizno zive u kuci od cokolade i da pomazu svoj izgubljenoj deci da nadju put do kuce.

Bajka-Kraj

[unthinkable]

Bajke Zbirka Bajki

ZLA ŽENA


Nekada davno u nekoj dalekoj zemlji setao covek sa zenom preko tek pokosene livade... Covek zadivljen lepotom prirode rece:

- Zeno, vidi kako je lepo pokosena ova livada!
Zena mu odmah odgovori:
- Nije to pokosena nego strizena livada!
A covek opet:
- Bog s' tobom, zeno! Gde si ti cula da se livada strize? Livada se kosi, evo pogledaj vide se i tragovi kosenja...
Tako su se njih dvoje ubedjivali neko vreme dok na kraju zena nije stala ispred muza i iduci unazad pocela da mu radi prstima kao kada se sece makazama ispred ociju i da vice:
- Strizeno, strizeno, strizeno!!!

Kako je setala unazad i nije gledala kuda ide nagazi na gomilu sena i upade u duboku jamu... Muz onako besan samo produzi dalje I ode kuci... Ali nakon nekoliko dana coveka prodje bes pa poce da ga grize savest sto je ostavio zenu. Onda spremi uze u torbu i podje do one livade da nadje rupu i izvuce zenu napolje ako je jos uvek ziva... Kad je nasao jamu on baci uze i poce da vice zeni da se uhvati ako je jos dole... Kad se uze zateglo on poce da vuce ali kad bese pri kraju vide da se za uze uhvatio djavo, sa jedne strane crn a sa druge beo, a ne njegova zena. On htede da pusti uze ali u tom trenutku djavo povika:

- Nemoj da pustas ko Boga te molim. Izvuci me molim te, ako neces da mi pomognes a ti me ubij cim izadjem, samo me nemoj vracati dole u rupu.
Covek se sazali na djavola pa ga izvuce napolje a ovaj ga odmah upita:
- Prijatelju, kakva je sreca tebe dovela do ove jame?
A covek mu isprica da mu je tu upala zena pre nekoliko dana i da je dosao da je izvuce.
Djavo na to uzviknu:
- To je tvoja zena, ono zlo? I ti si sa njom uspeo ziveti? Pa si jos dosao i da joj pomognes? Svaka ti cast!!! Ja sam u tu rupu upao pre nekog vremena, u pocetku sam pokusavao da izadjem ali kako nisam uspeo pomirio sam se sa time i cak sam se navikao na takav zivot... Ali od kada je tvoja zena upala ja hocu ad poludim. Toliko zlo nikada nisam video, pa vidis ovu stranu sto je bela, ta strana je pobelela od njenog zla jer je bila okrenuta ka njoj. Da ja tebi kazem prijatelju, zaboravi da si ti nju ikad poznavao a ja cu ti se sada oduziti za ovo sto si me spasao.

Onda se djavo sagnu i ubra neku travku sa zemlje i dade je coveku pa mu rece:
- Drzi ovu biljku... Ja sada idem pravo u carev dvorac pa cu tamo uci u princezu... Ona ce se tesko razboleti, dolazice lekari sa svih krajeva sveta ali ja necu izaci sve dok ti ne dodjes. Ti ponesi tu travu sto sam ti dao pa se pravi kako je lecis, ja cu izaci i ti ces postati bogat covek. Covek stavi travu u torbu i pokupi uze a djavo nestade...

Posle nekoliko dana cuje on da je princeza bolesna i da je car pozvao lekare iz celog kraljevstva da je lece. Medjutim bas kao sto je djavo rekao, niko nije uspeo da je izleci... Onda covek uze torbu sa travom i zaputi se ka zamku, pravo ode kod cara i rece mu da moze pomoci princezi, da je on vec nekoliko djavola isterao svojim travama... Kad je usao u princezinu sobu pridje krevetu a djavo kad ga ugleda povika:
- Stigao si prjatelju?
- Stigao sam, odgovori covek...
- Dobro je! Ti se pravi sada kako nesto radis oko princeze, ja sad odlazim kako smo se dogovorili... I nemoj me traziti vise, sada sam ti se oduzio sto si me spasao.

Djavo to rece, iskoci iz princeze i nestade... Princezi ubrzo bese mnogo bolje a car cim vide da mu je covek izlecio cerku napravi veliko slavlje i dade mu princezu za zenu. Posle nekog vremena onaj isti djavo udje u cerku drugog cara iz susednog kraljevstva koje je bilo mnogo vece i jace. Odsvuda su dolazili lekari i pokusavali da izlece devojku ali bez uspeha... A onda je rec stigla do tog drugog cara kako je covek izlecio princezu njegovog komsije. On odmah napise pismo svom komsiji da posalje zeta da mu izleci cerku...

Kada je pismo stiglo covek rece da je on to sve zaboravio i da ne zna vise ni koju je travu koristio niti kako da je izleci. Medjutim ovaj drugi car zapreti da ce napasti komsiju vojskom ako ovaj ne dodje... Kako je situacija postala veoma ozbiljna covek malo razmisli pa uze torbu i podje na put. Kad je stigao on brzo ode do te druge princeze u sobu... Cim je usao djavo ga prepozna pa rece:

- A prijatelju, pa sta ces ti ovde? Zar ti nisam rekao da me ne trazis vise?
- E moj prijatelju, rece covek, nisam ja dosao zbog tebe nego sam dosao da vidimo sta cemo da radimo... Ona moja zla zena je izasla iz rupe pa nas sada trazi po kraljevstvu. Ali ajde sto mene trazi nego se okomila da tebe nadje i da ti se osveti sto mi nisi dao da je izvucem iz rupe posto sam tebe spasao...

Djavo kad to cu odmah bez reci iskoci iz princeze i pobeze... Nikad ga vise niko nije video od tada... A covek dobi pola kraljevstva od tog drugog cara kao poklon pa se vrati kuci svojoj zeni gde je ziveo srecno do kraja svog vremena.

Bajka-Kraj

[unthinkable]

SNEŽANA I SEDAM PATULjAKA


Bilo je to jednom davno usred zime. Kraljica je vezla kraj otvorenog prozora, napolju je padao sneg. Kako je nepazljivo pogledala u daljinu, ubode se iglom u prst i u sneg padose tri kapi krvi. Posto je crvenilo tako lepo izgledalo u snegu, ona pomisli: "Zelim da imam dete sa kozom belom kao sneg, obrazima rumenim kao krv i kosom crnom kao ebanovina." Ni godinu dana nije proslo a kraljici se ispunila zelja, rodila je cerku bas kakvu je pozelela - sa kozom belom kao sneg, obrazima rumenim kao krv i kosom crnom kao ebanovina. Zbog nevidjene lepote devojcicu nazvase Snezana. Ubrzo posto se Snezana rodila kraljica je umrla a kralj se posle njene smrti ozenio drugom zenom. Bila je veoma lepa, ali i veoma zla i nije mogla podneti da je neko lepsi od nje. Imala je carobno ogledalo pred koje bi stala i govorila:

Kraljica: Ogledalce, ogledalce... Ogledalce moje kazi mi na svetu najlepsi ko je?
Ogledalo: Vi ste najlepsi kraljice!

Kraljica je znala da ogledalo govori istinu i bila je zadovoljna. Medjutim Snezana je rasla i postajala sve lepsa i lepsa. Jednog dana se desilo nezamislivo, kraljica je stala pred ogledalo i kako je uobicajno zapitala:

Kraljica: Ogledalce, ogledalce... Ogledalce moje kazi mi na svetu najlepsi ko je?
Ogledalo: Vi ste lepi kraljice ali Snezana je ipak lepsa!

Kraljica je pobesnela i odmah zamrzela Snezanu. Zavist i ljubomora u kraljici su rasle kako je Snezana rasla i postajala sve lepsa. Jednog dana kraljica pozva dvorskog lovca i rece mu: da odvede Snezanu u sumu, da je tamo ubije i da joj kao dokaz donese njeno srce. Lovac poslusa kraljicu i odvede Snezanu u sumu, ali kad htede da je ubije ona zaplaka i rece:

Snezana: Dragi lovce, postedi mi zivot molim te. Otici cu duboko u sumu i nikad se necu vratiti...

Lovac se sazali i pusti je da pobegne misleci da ce je pojesti sumske zveri. Za dokaz kraljici je odneo srce mladog vepra kog je ubio na putu kuci. Zla kraljica je naredila kuvaru da skuva Snezanino srce i potom ga je pojela.
Snezana je za to vreme lutala po sumi, uplasena i umorna. Trcala je sve do sumraka a onda je u daljini videla svetlo. Prisla je blize i videla malu kucicu. Posto je vec pao mrak odlucila je da udje unutra. U toj kucici je sve bilo malo. Na sred sobe je bio mali sto prekriven belim stolnjakom, a na njemu sedam tanjirica, pored svakog tanjirica mala kasicica, nozic, viljuskica i casica. Uz zid je bilo poredjano sedam malih krevetica pokrivenih belim carsafima.

Snezana je bila gladna i zedna pa je iz svakog tanjirica pojela malo supe i hleba i iz svake case odpila malo vode. Nije htela da sve uzme od jednoga. Bila je veoma umorna pa je otisla da legne u jedan od krevetica, ali joj nijedan nije odgovarao. Prvi je bio predugacak, drugi prekratak, treci pretvrd... Poslednji, sedmi krevetic je bio sasvim dobar, pa ona leze u njega i zaspa.

Bila je vec duboka noc kada su se vratili stanovnici kucice. To su bili patuljci, sedam patuljaka koji rade u obliznjem rudniku zlata. Upalise svojih sedam svetiljki i kad osvetlise kucu, primetise da je neko tu bio, jer nije bilo sve onako kako su ostavili.

Prvi Patuljak: Ko je sedeo na mojoj stolici?
Drugi: Ko je pomerio moj tanjiric?
Treci: Ko je uzimao moj hleb?
Cetvrti: Ko je jeo moju supu?
Peti: Ko je koristio moju viljusku?
sesti: Ko je sekao mojim nozicem?
Sedmi: Ko je pio iz moje case?




U tom trenutku prvi patuljak primeti da je izguzvan carsav na njegovom krevetu pa rece: Ko je lezao u mom kreveticu?
Ostali odmah dodjose i povikase: "I u mom je neko lezao! I u mom. I u mom..."
A sedmi, kad zaviri u svoj krevetic, ugleda Snezanu kako spava. On brzo pozva ostale patuljke. Iznenadjeni, dotrcase i sa svojih sedam svetiljki osvetlise Snezanu. Zadivljeni njenom lepotom i prizorom kako slatko spava patuljci odlucise da je nece buditi vec da ce sedmi patuljak spavati po jedan sat u krevetima ostalih 6 patuljaka.

Prosla je noc i svanulo je lepo suncano jutro. Snezana se probudila i videla patuljke oko kreveta. Uplasila se ali su joj patuljci odmah rekli da se ne plasi, da joj nece nauditi. Kad se malo smirila upitase je:

Patuljci: Kako se zoves?
Snezana: Zovem se Snezana!
Patuljci: A kako si dospela u nasu kucicu?

Snezana im isprica kako je njena maceha naredila da je ubiju, kako je lovac postedeo i da je nakon toga uplasena bezala dok nije naletela na njihovu kucicu. Patuljci je saslusase i rekose da moze ostati kod njih ako zeli ali da mora kuvati, prati, siti i paziti na kucu dok su oni u rudniku. Snezana prihvati bez razmisljanja...

Od tog dana Snezana bi ujutru ispratila patuljke u rudnik i dok se oni ne vrate ona bi pazila na kucu, spremala rucak i radila sve sto su se dogovorili. Patuljci su je vremenom zavoleli i cesto su je podsecali da se cuva preko dana kada je sama kod kuce jer ce zla maceha kad-tad saznati za prevaru koju je lovac pocinio. Govorili su joj da se cuva macehe i da ne pusta nikoga u kucu dok oni nisu tu.

Za to vreme zla kraljica je zivela mirno u ubedjenju da je Snezana mrtva i da je ona najlepsa, ne znajuci za lovcevu podvalu... Ali jednog dana kada je upitala carobno ogledalo ko je najlepsi na svetu desilo se nesto neocekivano.

Kraljica: Ogledalce, ogledalce... Ogledalce moje kazi mi na svetu najlepsi ko je?
Ogledalo: Kraljice moja, ovde ste najlepsi vi, ali je Snezana tamo daleko jos uvek najlepsa.

Kada je to cula kraljica je shvatila da je Snezana jos uvek ziva i da je lovac nije ubio. Pocela je da smislja kako da ubije Snezanu, ovoga puta jednom zauvek. Znala je da ce morati licno da se postara za devojcicu jer vise nikome nije mogla da veruje... Odlucila je da se prerusi u staricu kako je niko ne bi mogao prepoznati. Skupila je najlepse jabuke iz vrta, natoplia ih otrovom, poredjala ih u korpu i krenula na put ka kucici sedam patuljaka.

Nakon dugog puta kroz sume i planine kraljica je ugledala kucicu. Prisla je blize i pokucala na vrata... Ispred nje se pojavila prelepa devojcica, Snezana:

Snezana: Dobar dan stara bako, sta prodajete?
Kraljica: Dobar dan prelepo dete. Prodajem najlepse i najsladje jabuke u celom kraljevstvu, ubrane iz mog vrta. Ovakve neces naci nigde drugo.
Snezana: Hvala bako ali ne trebaju mi jabuke.
Kraljica: Ove jabuke su odlicne za pitu od jabuka drago dete. Patuljci bi se sigurno iznenadili kada bi ih veceras sacekala topla domaca pita od tako dobrih jabuka.
Snezana: U pravu ste bako, uzecu ih...
Kraljica: Drago dete, evo ti jedna jabuka da probas odmah, da vidis kako su dobre.

Snezana nije htela da odbije dobru staricu pa uze jedan griz. Cim je progutala komadic otrovne jabuke pade na pod. Starica poce da se zlobno smeje, okrenu se i ode...

Nakon nekoliko sati pao je mrak... Patuljci su dosli kuci na veceru i videli Snezanu kako lezi nepomicna ispred kucice. Pokusavali su da je ozive ali nista nije pomoglo. U velikoj tuzi su sedeli tri dana oko Snezane koja je lezala nepomicno ali nije izgledala mrtvo jer su joj obrazi i dalje bili rumeni, izgledalo je kao da samo spava dubokim snom. Onda su napravili kovceg od kristala, polozili Snezanu u njega i zlatnim slovima ispisali njeno ime i da je bila princeza. Kovceg su odneli na vrh obliznje planine. Jedan od patuljaka je uvek cuvao strazu...

Dugo vremena je proslo, Snezana je i dalje lezala nepomicno ali je i dalje izgledala zdravo i zivo, sa kozom belom kao sneg, obrazima rumenim kao krv i kosom crnom kao ebanovina. Jednom prilikom je mladi princ iz susednog kraljevstva prolazio kroz tu sumu i slucajno je naisao na mesto gde je lezala Snezana. Na prvi pogled je princa ocarala neverovatna Snezanina lepota i on rece patuljku koji je bio na strazi da mu da kovceg sa Snezanom, da ce mu platiti koliko god trazi. U tom trenutku dodjose i ostali patuljci i rekose princu da ne daju Snezanu ni za svo blago ovoga sveta. Onda im princ rece da ne moze vise da zivi a da ne gleda Snezaninu lepotu i zamoli ih da mu je daju kao poklon, da ce je cuvati kao svoje najdraze. Kad to cuse patuljci se sazalise i pristadose. Princeve sluge podigose kovceg na ramena ali jedan od njih se saplete o kamen i od potresa ispade onaj zalogaj otrovne jabuke iz Snezaninog grla, ona se probudi i zbunjeno upita gde je i sta se desilo... Princ i patuljci joj sve ispricase... Na kraju princ rece Snezani da je voli najvise na svetu i da bi voleo da podje sa njim u kraljevstvo njegovog oca i da bude njegova zena. Snezana pristade, pozdravi se sa patuljcima i podje sa princem.

Svadba je bila veoma raskosna i bili su pozvani gosti iz svih okolnih kraljevstava, ukljucujuci i zlu Snezaninu macehu. Pre nego sto je posla na slavlje zla kraljica je htela da se pogeda u ogledalo i upitala je kao i uvek:

Kraljica: Ogledalce, ogledalce... Ogledalce moje kazi mi na svetu najlepsi ko je?
Ogledalo: Vi ste kraljice najlepsi u ovom kraljevstvu ali je kraljica Snezana jos lepsa.

Zla kraljica je bila besna... Sva zloba i zavist u njoj su opet prokljucali. Ipak se nekako smirila i odlucila da ode na svadbu... Kada je usla u dvor, novi dom Snezane i princa, i kada je videla koliko je snezana prelepa njeno srce nije moglo da izdrzi toliku mrznju i zla kraljica je pala mrtva...
Princ i Snezana su nastavili da zive srecni do kraja svog vremena...

Bajka-Kraj

[unthinkable]

Bajke Zbirka Bajki

U CARA TROJANA KOZIJE UŠI


Bio jednom jedan car koji se zvao Trojan. On je imao kozije usi i nikome nije dozvoljavao da o tome prica. Kod njega su dolazili mnogi frizeri ali nijedan se nikada nije vracao. Kako bi ga frizer osisao car Trojan bi ga upitao sta je video, a on bi rekao da je video kozije usi... Car je onda naredjivao strazarima da ga zatvore u tamnicu i da ga nikada ne pustaju, tako je bilo sa svim frizerima koji su ga sisali...

Tako je dosao red na jednog frizera koji je znao da se niko ne vraca iz carevog dvorca, pa on rece svom mladom pomocniku da je bolestan i da on mora otici kod cara. Mladic ne znajuci nista o caru pristade. I tako ode on u dvorac, osisa cara a kad ga ovaj upita sta je video mladic rece da nije video nista. Car Trojan mu onda rece da ce ga on sisati na dalje pa ga pusti da ode kuci i plati mu 12 zlanika. Mladic je naravno video da car ima kozije usi ali nije rekao nista.

Prosli su meseci, mladic je sisao cara i nikada nije nikome rekao sta je video na carevoj glavi... Vremenom je ta tajna pocela da ga kopka, zeleo je da nekome kaze sta je video ali nije smeo jer se plasio cara Trojana. Onda jednog dana upita svog gazdu sta da radi:

Mladic: Gazda, imam jednu veliku tajnu koju ne smem nikome ispricati ali vise ne mogu da je cuvam. Mislim da ce mi biti lakse kada nekome ispricam ali se plasim sta ce biti ako se to procuje. sta da radim?
Gazda: Kazi meni, ja cu cuvati tvoju tajnu. A ako neces meni ti idi u crkvu pa se ispovedi popu... A ako neces ni to ti idi iza grada na livadu, iskopaj rupu pa u nju vikni tri puta tajnu koju imas pa onda rupu zatrpaj zemljom.

Mladic mu se zahvali pa ode na livadu iza grada i uradi kako mu je gazda rekao... On iskopa rupu i tri puta viknu u nju: "U cara Trojana kozije usi"... Kada je to uradio i zakopao rupu ode kuci mirne savesti.

Sledeceg proleca iz te rupe izrastose tri stabljike trske. Jednog dana su se deca igrala na livadi i od trske su napravila frule... Kada su pocela da sviraju umesto pesme iz frula se zacu:

"U cara Trojana kozije usi", "U cara Trojana kozije usi", "U cara Trojana kozije usi"...

Rec o ovome se ubrzo prosiri kroz celo carstvo i naravno dodje i do samog cara. On brzo pozva mladog frizera kod sebe pa ga upita kome je pricao da on ima kozije usi. Mladic mu isprica sta je uradio, kako je vikao u rupu i da nije nikome rekao nista... Car je tada shvatio da se istina nikada ne moze sakriti pa oslobodi sve frizere iz tamnice a ovog mladica nagradi velikim bogatstvom.

Bajka-Kraj

[goxy30]

Bajke Zbirka Bajki

Biberče

Bila žena nerotkinja, pa molila Boga da joj da da rodi, makar bilo dete kao biberovo zrno. Bog joj dade po želji, te rodi muško dete kao biberovo zrno. Iz početka u radosti nije marila što je tolišno dete rodila, ali posle dođe joj na žao gledajući drugu decu koja su se s njezinim rodila gde narastoše na ženidbu i udadbu, a njezino ostalo kao biberovo zrno. Onda okrene u plač i jauk svaki dan. Jedan put dođe joj u san neko i kaže da ne plače više, biće njen sin veliki kao jablan. Iza toga sna ostane vesela, ali ne zadugo, jer malo po tom dođe joj sin i reče da mora ići kud mu je u snu rečeno; i tako on ode a mati ostane plačući.

Išavši on zadugo dođe u jedan carski dvor pa uđe u bašču, kad tamo – carska kći sedi pod jednim drvetom i plače. On joj nazove pomoz Bog i zapita je, za što plače, a ona mu odgovori da je to drvo pod kojim seđaše, rodilo tri zlatne jabuke, da joj je otac zapovedio da čuva, ali dođe ala ispod zemlje te za tri jutra odnese sve tri jabuke jednu po jednu, te sad nesme ocu da kaže, a otac sazvao sutra silne goste da im pokaže šta mu je Bog dao. On joj kaže da ućuti, on će joj sve tri jabuke od ale doneti, samo da mu da dve svoje sluge da idu s njim. Po tom on kupi jednu ovcu i zaklavši je sva četiri čerega metne u torbu a ostalo baci pa ponesavši i jedno uže ode sa slugama iza grada na jezero, i onde digne jedan kamen pa reče slugama, da ga na užetu spuste dole, pa kad zadrma uže, da ga vuku gore. Tako ga sluge spuste, kad tamo – lepa bašča i kuća, kad uđe u kuću, a to ala sedi kod vatre i u velikom kazanu nešto vari. Ala kako ga ugleda, skoči nanj, a on joj brže baci jedan čereg mesa; dok se ona sagnu i uze meso, on ukrade jednu jabuku; ala opet na njega nasrne, a on joj baci drugi čereg pa uzme i drugu jabuku, kad ala onaj čereg proguta, ona opet na njega nasrne, a on joj baci treći pa uzme i treću jabuku; kad ala četvrtom na njega nasrnu, on joj baci i četvrti čereg, pa bježi natrag, i tek da se uhvati za uže, a ala ispadne na polje, a on brže odseče od svoje noge mesa pa joj baci i zadrma za uže, te ga izvuku gore. Potom preda carskoj kćeri jabuke pa ode.

Malo vreme zatim prođe, a ala počne svaki dan gore izlaziti, te je svaki dan jela po jednu devojku koju su joj morali iz grada slati redom, tako dođe red i na carevu kćer, koja je bila isprošena. Otac i mati i sva gospoda isprate je do jezera, i onde izgrlivši se s njom i izljubivši otac i mati vrate se kukajući, a ona ostane sama da čeka alu. Čekajući tako stane se moliti Bogu, da joj pošlje Biberče, koje joj jabuke od ale donelo, da je sad izbavi.

U tom Biberče dođe u grad, a grad sav u crno zavijen. Kad on zapita što je, i oni mu kažu, on brže na jezero i nađe carevu kćer gde sedi i plače, pa je zapita, hoće li poći za njega, ako je od ale izbavi. Ona reče: "Hoću, ali ti me ne možeš izbaviti; jedan je samo koji bi mogao, ali toga nema." "A koji je taj?" zapita on, a ona odgovori: "Istina da je mali kao biberovo zrno, al' on bi mene izbavio." Biberče se nasmeje i reče joj da je Biberče sad veliki momak, i da je došao da je izbavi. Ona se začudi i kad vidi prsten što mu je dala onda kad joj je doneo jabuke, osvedoči se da je on baš. Onda joj on kaže da ga malo pobište, i ako zaspi da ga probudi, kad se jezero zadrma. On legne njoj na krilo i ona ga počne biskati, te on zaspi, kad u jedan put jezero se zanjiha, a ona počne plakati, i suza kane njemu na obraz, a on se trgne, uzme mač i stane da čeka alu. U tom eto ti ale sa devet glava, on je dočeka i odseče joj jednu glavu, a ala juriš na njega, a on joj odseče i drugu, i tako svih devet. Po tom zaište od devojke maramu pa povadi svih jezika devet i veže u maramu, a devojci kaže da nikom ne kazuje ko je je izbavio, on će već doći kad bude vreme, pa onda ode. Kad i devojka pođe kući, srete je njen mladoženja i kaže joj: ako ne će kazati da je je on izbavio, da će je ubiti, pa joj je sve jedno. Ona se razmisli, i opominjući se šta joj je Biberče kazalo, da će doći kad bude vreme, obeća da će kazati da je je on izbavio.

Mladoženja se vrati te ponese za svedočanstvo svih devet osečeni glava. Kad ona dođe s njim svome ocu i materi, nije se moglo znati koga većma grle i ljube, nju ili njega, i naume, odmah da ih venčaju, ali se ona načini bolesna. Kad prođa nekoliko dana, eto ti Biberčeta, i kaže da je on izbavio devojku. Sad car kome će da veruje? Devojka ne sme da kaže, onaj preti da će je ubiti; te car naredi da im sud sudi. Kad iziđu na sud, sud reče: ko ima svedočanstvo, onoga je devojka. Kad onaj iznese glave a ovaj jezike, opet sud ne zna, kome će da veruje, jer onaj kaže da nije glave odmah posekao nego potrčao s devojkom k ocu, a kad ovaj iznese devojačku maramu, on kaže da je devojka maramu od straha izgubila. Onda car reče, da u jutru idu oba u crkvu na molitvu, tamo će biti i devojka, pa ko pre dođe, njegova je. Biberče nije htelo ići, dok ne zazvoni, a onaj se digne u ponoći, ali čim korači u crkvu, provali se pod njim zemlja i sav se iseče na noževe. Onda devojka upali sveću i sedne kod jame da čeka suđenoga. Kad udari zvono, eto ti Biberčeta. Onda car vidi ko je prav, i venča svoju kćer za Biberče. Po tom Biberče ode svojoj materi da vidi da je on veliki.

Bajka-Kraj

[goxy30]

Re: Bajke

Кошчеј Бесмртни - Руска бајка

У једном царству, тамо у некаквој држави, живео цар и имао три сина, а сви му већ били одрасли. Деси се да њихову мајку изненада однесе зли чаробњак Кашчеј Бесмртни. Најстарији син заиска од оца благослов да иде да тражи мајку. Отац га благослови; он оде, и без икаква гласа нестаде. Средљи син је чекао, па и он затражи од оца благослов, оде и без трага и гласа нестаде. Најмлађи син, царевић Иван, рече оцу:
- Оче! Благослови и мене да и ја одем да тражпм мајку.
Отац га не пусти, већ му рече:
- Браћа су ти нестала, а ако још и ти одеш, свиснућу од жалости.
- Не, оче, благословио ме или не – ја идем.
Отац га невољно благослови.
Царевић Иван оде да изабере коња за себе; на којег год је ставио руку, сваки се срушио; није могао себи да изабере коња, па оде градским путем покуњене главе.
Однекуд се створи старица и упита га:
- Што си, царевићу Иване, главу обесио?
- Одлази, старице, ако замахнем руком направићу кашу од тебе.
Старица заобиђе другом уличицом, па га опет сретне и вели:
- Здраво, царевићу Иване! Што си главу обесио?
А он помисли: „Зашто ли ме ова старица пита? Можда би ми могла помоћи“ – па јој вели:
- Ето, бако, не могу да нађем доброга коња за себе.
- Будало, мучпш се, а нећеш старицу да питаш! – рече му она. – Хајде са мном.
Одведе га до планине, па показа место:
- Овде копај!
Када царевић Иван ископа, угледа гвоздену плочу са дванаест брава. Он одмах поломи браве и врата се отворише, па сиђе под земљу. Тамо бејаше богатирски коњ, прикован са дванаест ланаца. А коњ, кад виде спрам себе јахача, поче да рже, копитима да удара, свих дванаест ланаца покида. Царевић Иван обуче богатирску опрему, заузда коња, оседла га черкеским седлом, даде старици новаца и рече:
- Збогом, старице, Бог те благословио!
Па узјаха коња и оде.
Дуго је јахао, док није дојахао до планине; планина преголема, стрма, на њу се никако не може попети. Ту подно планине срете своју браћу; поздравише се и кренуше заједно даље. Дођоше до до станица камена од стопедесет пуди*, а на камену натпис: Ко овај камен баци на врх планине, тај ће моћи и да се попне на њу. Старија браћа нису могла ни да подигну камен, а царевић Иван га једним замахом баци и на врх планине избаци. Одједном се на планини појавише лествице. Он остави коња, наточи из малог прста у чашу крви, даде браћи и рече:
- Ако у чаши крв поцрни, не челајте ме; то ће бити знак да сам умро.
Опрости се и оде. Кад се попео на планину, шта све није видео! Каквих је ту било шума, плодова, свакојаких птица!
Дуго је царевић Иван ишао док није стигао до једне велике куће. У њој је живела царска кћи коју је однео Кашчеј Бесмртни. Царевић Иван обиђе около, свуда ограда, а нигде врата не види. Царска кћи угледа човека, изађе на балкон па му довикну:
- Погледај, ту у огради има рупа, дотакни је малим прстом и врата ће се отворити.
Тако је и било. Царевић Иван уђе у кућу. Девојка га дочека, нахрани, напоји, и о њему се распита. Он јој исприча да је пошао да избави мајку од Кашчеја Бесмртнога. Девојка му на то рече:
- Тешко ћеш доћи до мајке, царевићу Иване! Он је бесмртан, убиће те. Он често долази код мене, ево, овде је његов мач од петстотина пуди, можеш ли га подићи? Ако можеш, иди!
Царевић Иван не само да подиже мач, већ га и увис баци па пође даље.
Дође до друге куће и већ је знао како да пронађе врата, уђе у кућу, а тамо беше његова мати. Загрлише се и заплакаше. Он и овде испроба своју снагу, баци у вис некакву куглу од хиљаду и по пуди. Када је дошло време да се врати Кашчеј Бесмртни, мајка га сакри. Само што га сакри, наједном Кашчеј Бесмртни уђе у кућу и рече:
- Уф, уф! Нити видим нити чујем руску кост, а руска кост ми је сама у дворац дошла! Ко је био код тебе? Да није син?
- Шта ти је, бог с` тобом! Летео си по Русији и надисао се рускога мириса па ти се причињава – одговори мајка царевића Ивана и поче да се улагује Кашчеју Бесмртноме разним речима:
- Где је твоја смрт, Кашчеју Бесмртни?
- Моја смрт – одговори Кашчеј – на том и том месту; тамо је храст, под храстом ковчежић, у ковчежићу зец, у зецу патка, у патки јаје, а у јајету је моја смрт.
Рече то Кашчек Бесмртни, забави се мало и опет одлете. Кад му би време, царевић Иван прими мајчин благослов и пође по смрт Кашчеја Бесмртнога. Ишао је дуго времена, није пио, није јео, није могао више да издржи од глади, па помисли: „Да ми је да пронађем нешто за јело!“ Кад ето ти вучића; он хтеде да га убије. Из вучије јазбине искочи вучица и рече:
- Немој да ми дираш младунче, бићу ти од користи.
- Нека ти буде!
Иван царевић пусти вучића, крену даље и угледа врану: „Е, сад ћу, ваљда“, - помисли – „нешто појести!“ Напуни пушку, хтеде да пуца, а врана му рече:
- Немој да ме дираш, бићу ти од користи!
Царевић Иван размисли и пусти врану. Ишао је даље, до мора је дошао и зауставио се на обали. Уто се из воде праћакну мала штука и испаде на обалу. Он је ухвати и онако гладан помисли: „Сад ћу је појести!“ Однекуд се створи велика штука па му рече:
- Не дирај, царевићу Иване, моје дете, ја ћу теби бити од користи!
Он пусти и малу штуку.
Како сад да пређе преко мора? Седео је на обали и мислио. Штука, као да је погодила његове мисли, пружи се преко мора. Царевић Иван пређе преко ње као по мосту и стиже до храста где је била смрт Кашчеја Бесмртног, нађе ковчежић, отвори га, а зец искочи и побеже. Како сад да ухвати зеца? Препаде се царевић Иван кад виде да му је зец побегао. Забрину се, али вук коме беше поштедео живот јурну за зецом, ухвати га и донесе царевићу Ивану. Он се обрадова, узе зеца, распори га и следи се: патка му прхну и одлете. Он запуца, али промаши!
Опет се забрину. Однекуд се ту створи врана с младунцима, полете за патком, ухвати патку и донесе царевићу Ивану. Царевић је распори, извади јаје и крену, а кад дође до мора, узе да јаје пере, али га испусти у воду. Како да га сад извади из мора? Дубина је огромна! Растужи се опет царевић Иван. Одједном се море заталаса и штука му донесе јаје, па се опет протегну преко мора. Царевић Иван пређе преко ње и упути се право мајци. Дође, поздрави се и она га опет сакри. Уто долети Кашчеј Бесмртни, омириса и рече:
- Уф, уф! Руску кост нити видим нити чујем, али овде Русијом заудара!
- Шта ти је, Кашчеју?
- Шта ти је, Кашчеју Бесмртни? Код мене нема никога – одговори мајка царевића Ивана.
Кашчеј јој рече:
- Нешто сам онемоћао!
То је било зато што је царевић Иван стиснуо јаје, од тога је Кашчеју Бесмртноме позлило. Најзад царевић Иван изађе, показа јаје и рече:
- Ево, Кашчеју Бесмртни, твоје смрти!
Овај паде на колена и рече:
- Немој да ме убијеш, царевићу Иване, живећемо у пријатељству, цео свет ће нам бити покоран.
Царевића Ивана не заведоше те речи, згњечи јаје, а Кашчеј Бесмртни издахну.
Царевић Иван и мајка узму све што им је било потребно и крену у родну земљу. Успут сврате по царску кћер код које је царевић Иван пре тога био и поведу је са собом. Наставише пут и стигоше до планине где су царевића Ивана чекала браћа. Девојка рече:
- Царевићу Иване! Врати се мојој кући: заборавила сам венчану хаљину, брилијантски прстен и саливене ципеле.
Он доведе мајку и царску кћер, са којом се беше пре договорио да се венчају, а браћа их прихватише, али узму лествице за спуштање, прережу их да се царевић Иван не могне спустити; мајци и девојци припрете грозно да ништа код куће не говоре о царевићу Ивану. Када су стигли у своје царство, отац се обрадује деци и жени, само је туговао много за сином Иваном.
А царевић Иван се врати у кућу своје невесте, узе венчану хаљину, брилијантски прстен и саливене ципеле, дође на планину и преметну прстен са руке на руку. Појави се дванаест добрих јунака који упиташе:
- Шта заповедате?
- Пренесите ме са ове планине.
Добри јунаци га одмах спустише. Царевић Иван стави прстен и они нестадоше. Тада се он упути у своје царство, дође у онај град где живе његов отац и браћа, заустави се код једне старице и упита је:
- Шта има ново, бако, у нашем царству?
- Па ето, дете моје, нашу царицу је био заробио Кашчеј Бесмртни; три сина су је тражила, два су је нашла и вратила се, а трећега, царевића Ивана, нема и не знају где је. Цар за њим тугује. А ови царевићи су са мајком довели и неку царску кћер, најстарији хоће њоме да се ожени, а она га шаље да јој најпре однекуд донесе венчани прстен, или да јој направи онакав какав она жели; кога год су питали, нико се још није нашао да га направи.
- Иди, бако, кажи цару да ћеш га ти начинити, а ја ћу ти помоћи – рече царевић Иван.
Старица се на брзу руку спреми, дође код цара и рече му:
- Ваше царско величанство! Ја ћу направити венчани прстен.
- Добро, баба, направи га. Биће нам веома драго – рече цар – али, ако га не направиш, оде ти глава.
Старица се уплаши, дође кући преклињући царевића Ивана да прави прстен, а он спава и не хаје, јер прстен је већ готов. Он се шали са старицом, а старица се сва тресе, плаче, грди га.
- Ти си се спасао – вели – а ја ћу, будала, главу изгубити.
Старица је плакала, плакала, па заспала.
Царевић Иван је устао рано ујутру и будио старицу:
- Устај, бако, и однеси прстен, али пази: за њега више од једног златника не узимај. Ако питају, ко је прстен начинио, реци: ја главом. Мене не спомињи!
Старица се обрадова, однесе прстен, а невести се прстен допаде:
- Такав сам – вели – хтела!
Она донесе старици пуну ћасу злата, али ова узе само један златник. Цар рече:
- Зашто си, бако, тако мало узела?
- Не треба ми више, ваше царско величанство! Ако ми после устреба ти ћеш ми дати.
Старица то рече и оде.
Не прође много времена, а пронесе се глас да невеста шаље младожењу по венчану хаљину, или да јој сашије онакву какву она хоће. Старица је и то урадила уз помоћ царевића Ивана и донела венчану хаљину. Затим је донела саливене ципеле, а увек је узимала само по један златник и говорила да је све то она сама направила.
Прочуло се ускоро да ће тога и тога дана код цара бити свадба. Царевић Иван нареди старици:
- Слушај, бако, кад поведу невесту на венчање, ти ми јави.
Старица му на време јави, а царевић Иван се брзо обуче у царску одећу и изађе:
- Ево, бако, ко сам ја!
Старица му се баци пред ноге:
- Опрости ми, баћушка, ја сам те грдила!
- Нека ти бог опрости!
Потом је дошао у цркву. Брат још није био стигао, па он стаде поред невесте. Тако се и венчаше и у дворац одвезоше. Успут их срете младожења, најстарији брат, па кад виде да невесту воде са царевићем Иваном, посрамљен се врати кући. Отац се обрадовао царевићу Ивану. Пошто је дознао за подлост браће, он их, кад су прославили, отера у прогонство, а царевића Ивана одреди за наследника.

*пуд - стара мера за тежину

[goxy30]

Re: Bajke Zbirka Bajki

Voda zivota - Bajka brace Grim

Ziveo jednom davno kralj sa tri sina. Jednog dana on nenadano oboli od teske bolesti... Lekari iz svih okolnih zemalja su dolazili ali nijedan nije nasao nacin da ga izleci. Nakon nekog vremena kada je kralj izgubio svu nadu da ce ozdraviti pozva svoja tri sina i rece im:

Kralj: Sinovi moji, kao sto vidite ovo ne ide na dobro. Ja ne znam koliko cu jos ziveti ali hocu da mi obecate da cete biti slozni i da cete dobro vladati nasim kraljevstvom kada ja umrem.

Sinovi saslusase oca, dadose mu rec da ce ispuniti njegovu zelju ako umre pa tuzni izadjose u dvorski vrt. Dok su sedeli u njemu nenadano im pridje mali sedi patuljak i upita ih:

Patuljak: Zasto ste tako tuzni momci?
Najstariji Sin: Otac nam je tesko bolestan a nijedan lekar mu nije uspeo pomoci. Izgleda da ce ubrzo umreti ako ne nadjemo leka...
Patuljak: Vasem ocu ne moze pomoci obican lek, ja znam sta ga moze spasiti.
Sinovi: Sta, sta mu moze pomoci?
Patuljak: To je voda zivota... Jedan od vas mu je mora doneti, put vam ja ne mogu reci, morate ga sami pronaci.

Pre nego sto sinovi stigose da bilo sta kazu patuljak nestade... Sinovi odmah odose kod oca i ispricase mu sta se desilo. Najstariji sin je odmah rekao da ce on ici po vodu zivota, pa se brzo opremi za put, pozdravi sa ocem i bracom i ode.

Dugo je jahao putevima, kroz sume i preko dolina dok najzad ne dodje na neku raskrsnicu. Pored putokaza je stajao sed starac koji ga upita kuda ide a on mu odbrusi da to ne treba njega da zanima jer mu ne moze nikako pomoci. Onda produzi dalje niz put ali kako je isao tako je put postajao sve uzi i mracniji dok se na kraju mladic ne izgubi.

Proslo je dugo vremena a najstariji sin se nije vracao, ocu je postalo jos losije pa ne mogavsi da ceka srednji sin podje na put da nadje vodu zivota. I on je dugo jahao dok na kraju nije naisao do istog onog raskrsca... Tu i njega upita sedi starac kuda ide a on kao i njegov stariji brat odbrusi starcu i produzi dalje sve dok se i on ne izgubi.

Kralju je bilo jos losije a njegove brace i leka nije bilo. Najmladji sin odluci da podje i on traziti vodu zivota ali i svoja dva brata pa se pozdravi sa ocem i majkom i ode. I on je dugo jahao dok ne dodje do raskrsca gde ga upita starac:

Starac: Kuda ides mladicu?
Mladic: Idem da nadjem vodu zivota kako bih izlecio svog bolesnog oca.
Starac: Kad si tako ljubazan, sigurno ces je pronaci, jasi ovim putem. Na kraju puta je veliki dvorac koji je zacaran zajedno sa svima koji zive u njemu. Dvorac cuvaju dva opasna lava... Kad dodjes do njih baci im po parce mesa i oni ce se smiriti. U dvorcu je zacarana princeza, ona ce ti objasniti sta dalje da cinis. Ali pazi, dvorac je zacaran, ne smes ostati u njemu duze od dvanaest casova, ako ostanes duze i ti ces potpasti pod zlu kletu koja je na dvorac bacena. Evo uzmi i ovaj gvozdeni stapic kojim ces otoriti zacarana vrata dvorca i evo ti meso za lavove.

To rece i nestade... Princ je jahao i ubrzo dosao do zacaranog dvorca. Vrata su bila zatvorena pa on upotrebi stapic kako mu je starac rekao. cime su se otorila vrata dva ogromna lava potrcase ka princu... On im baci ona dva komada mesa i lavovi pocese zadovoljno da jedu, ne obracajuci paznju na mladica koji se provuce pored njih i udje u dvorac. U prvoj sobi u koju je usao je za stolom sedeo covek koji je samo cutao. U drugoj sobi je nasao princezu, on joj pridje i dodirnu je po ramenu. Ona se okrenu i rece mu:

Princeza: Zakasnio si, nisi dosao na vreme... Dodji opet za godinu dana.
Princ: Ali za godinu dana ce moj otac umreti, treba mi voda zivota da ga spasim odmah.
Princeza: Voda zivota je iza trece sobe, niz dugacki hodnik.

Onda mu je jose nesto sapnula i rekla mu da to dobro upamti... Onda mu rece da ide u trecu sobu. Mladic joj se zahvali pa udje i u trecu sobu, a u njoj je nasao veliki krevet. Kako je bio premoren od dugog puta on leze da se malo odmori i zaspa. Posle nekoliko sati on se probudi i skoci sa kreveta uplasen da nije proslo 12 sati vec... Brzo otrca niz hodnik do izvora vode zivota, napuni flasicu pa brzo krenu ka izlazu iz dvorca. Skoci na konja i stize da izadje tacno u minut pre 12 sati. Ispred dvorca je sedeo sedi starac koji mu rece:

Starac: Bravo, uspeo si da nadjes vodu zivota. Sada pozuri kuci jer ti je ocu jos losije ali pre toga ces naici na jos prepreka. Posto si bio ljubazan ja cu ti opet pomoci... Na putu do kuce ces proci kroz tri kraljevstva. U prvom ce biti buna, u drugom velika glad a u trecem se vodi rat. Vec sam ti dao stapic, njime ces smiriti bunu... Evo ti magicni hleb kojim ces nahraniti gladne, od svake mrvice ovog hleba ce narasti novi veliki hleb pa ga razdeli siromasnima. Evo ti i ovaj carobni mac, njega upotrebi da okoncas rat. Starac opet nestade a mladic krenu od kraljevstva do kraljevstva da uradi sve kako mu je starac rekao.

Kad je izasao iz trece kraljevstva naidje na veliko jezero i tu nadje svoja dva brata. Silno se obradovase, najmladji sin im isprica sve sta mu se desilo a onda potrazise camac da predju preko jezera. Na camcu je najmladji sin opet zaspao jer je bio umoran. Dok je on spavao najstariji sin je presuo vodu zivota u svju flasicu a onu koju je najmladji sin nosio je napunio obicnom vodom iz jezera. Kada su stigli do druge obale braca probudise najmladjeg pa se zaputise zajedno ka dvorcu.

Ubrzo su stigli do dvorca i odmah su otisli do ocevih odaja. Otac je lezao tesko bolestan, majka je sedela pored kreveta i plakala... Tada udjose tri sina i odah najmladji dade kralju da popije iz njegove flasice. Kako je to sada bila obicna voda iz jezera nista se nij dogodilo, cak je kralju bilo jos losije jer voda iz jezera nije bila cista. Onda najstariji sin donese svoju flasicu i dade ocu da pije iz nje. Kralj odmah ozdravi a najstariji sin optuzi najmladjeg da je hteo da ubije oca. Otac ljut naredi da lovac mladica odvede u sumu i ubije. Kad dodjeose u sumu lovac znajuci da je najmladji sin dobre duse i da nikad ne bi nikome nista lose ucinio rece:

Lovac: Slusaj me, bezi u sumu a ja cu reci ocu da sam te ubio i sahtranio ovde u sumi.

Tuzni mladic mu se zahvali i poce da trci duboko u sumu. Dugo je trcao dok najzad ne naidje na istu onu raskrsnicu na kojoj je sedeo starac... Starac ga upita sta se desilo a madic mu sve isprica. Onda ga upita starac:

Starac: Da li se secas sta ti je sapnula princeza onog dana u sobi?
Madic: Secam se naravno...
Starac: A da li si pricao svojoj bratci o tome?
Madic: Nisam im za to rekao, pricao sam im sve ostalo sta mi se desilo na putu.
Starac: Dobro je, pozuri sada u dvorac kod princeze. Moras stici tamo pre tvoja dva brata, oni su vec krenuli...

Mladic se ponovo zahvali starcu i podje brzo ka zacaranom dvorcu. Njegov najstariji brat je vec tada bio blizu dvorca... On je naisao na zlatni put koji se odvajao od glavnog puta ali nije krenuo njime jer mu najmladji brat nije to pomenuo u prici pa je mislio da je to podvala. Ubrzo dodje do zacaranog dvorca ali bez stapica koji je imao najmladji brat nije mogao da otvori kapije... On je vikao i dozivao ali mu nikonije odgovorio pa nista drugo nije mogao nego da se vrati kuci. Malo nakon njega se isto sve desilo i srednjem bratu. I on se isto kao i stariji vratio kuci posto nije mogao uci u dvorac.

Najzad je dojahao i najmladji brat do zlatnog puta i posto je znao da mu je princeza rekla da je to put do njegove srece on krenu njima i ubrzo stize pred prelep dvorac, isto kao onaj zacarani ali lep, cist i sjajan. Kapije su bile sirom otvorene, umesto dva lava ga doceka princeza sa kraljem i kraljicom. Vec suttadan je bilo vencanje njih dvoje a najmladji sin je postao princ.

Nakon nekog vremena princeza predlozi svom novom muzu da odu zajedno do njegove kuce, da obidje oca i majku. On pristade pa natovarise kola vrednim poklonima i podjose na put. Kada su stigli u dvorac njeogvi otac i majka su bili presrecni sto je ziv a jos vise sto se ozenio prelepom princezom i postao princ. Njegova starija braca su proterana sa dvora kada je kralj saznao istinu a najmladji sin je ostao da se veseli sa svojim roditeljima.

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=692VKPGWHWg[/youtube]

[goxy30]

Re: Bajke

Azdaja i Carev Sin

Bio jednom car koji je imao tri sina. Jednog dana najstariji carev sin ode u lov... Dok je setao kroz sumu u potrazi za plenom ispred njegovog konja iskoci zec iz grma i poce da bezi. Princ poce da ga juri... Nakon duge jurnjave po sumi zec pobeze u neku pecinu. Princ naravno udje za njim ali umesto zeca u pecini bese azdaja koja ga odmah pojede.
Kako se sin nekoliko dana nije vratio u dvorac kralj se zabrinu pa posla srednjeg sina da potrazi svog brata. I isped njega iskoci zec, princ krenu da ga juri i na kraju jurnjave i njega pojede ona azdaja u pecini.
Proslo je jos nekoliko dana a nijedan carev sin se nije vratio. Ceo dvor se zabrinuo sta se desilo sa njima pa najmladji brat podje da ih trazi. Cim izadje iz grada carev sin nalete na istog onog zeca i poce da ga juri. Medjutim kad zec pobeze u pecinu princ nije hteo da ga juri vec produzi dalje. Nakon par sati provedenih u sumi on se vrati na to mesto gde je bila pecina i udje unutra ali ne nadje zeca vec staru baku kako cisti pecinu.

Princ: Pomozi Bog, bako!
Baka: Bog ti pomogao, sinko!
Princ: Bako, da nisi videla nekog zeca kako je usao u pecinu?
Baka: Jesam sinko ali ono ti nije zec vec azdaja, moj gospodar. Azdaja se pretvara u zeca da namami ljude u pecinu a onda ih pojede cim udju. Mnogi su stradali tako...
Princ: Pa tu su verovatno i moja starija braca.
Baka: Jesu sinko ali im ne mozes pomoci. Bolje ti idi kuci dok se azdaja nije vratila.
Princ: Ne mogu ici kuci, moram ih osloboditi. A i ti si dobra zena, ni ti nisi srecna sto si azdajina sluga.
Baka: To si u pravu sinko, ja sam bila lepa i mlada kad me je azdaja postedela. Ceo zivot sam provela zarobljena...
Princ: Slusaj bako, mozemo poraziti ovu azdaju ali moramo znati koja joj je slabost. Kada se azdaja vrati pitaj je gde je isla i sta je izvor njene snage. Kada ti kaze ti se pravi da si srecna sto je takvu tajnu podelila sa tobom pa onda mazi i ljubi to mesto koje daje azdaji snagu. Ja cu sutra doci opet pa ces mi reci sta si saznala.

Carev sin ode natrag u dvorac a baka ostade da ceka azdaju. Predvece se azdaja vrati u pecinu pa posto se najede i napi sede da odmara... Baka tad zapoce razgovor:

Baka: Gospodaru moj, da li si se umorio? Gde ti ides tako daleko svakog dana? Nikada mi nisi rekao gde ides a bas me zanima...
Azdaja: Tamo gde ja idem ti ne mozes otici, to mesto je predaleko za tebe bako.
Baka: Ali zasto tako daleko ides? A nikad mi nisi rekao ni kako si ti tako jak... Gde lezi tvoja snaga gospodaru? Ja bih sad odmah otisla da mazim i ljubim to mesto da znam gde je.
Azdaja: Moja snaga lezi u ovom ognjistu bako.
Baka kad to cu poce grliti i ljubiti ognjiste. Azdaja kad to vide poce da se smeje i rece joj:
Azdaja: E bako, nije moja snaga u tom ognjistu, salio sam se. Moja je snaga u onom drvetu ispred kuce.
Baka odmah ode da ljubi drvo... Azdaja to vide i rece baki:
Azdaja: Dobro dosadna zeno, reci cu ti. Nije moja snaga ni u tom drvetu vec u jednom dalekom kraljevstvu. Tamo ima jedan dvorac a odmah pored njega veliko jezero. U tom jezeru ima jedna azdaja, u azdaji je vepar, u vepru zec, u zecu golub, a u golubu vrabac. E u tom vrapcu je moja snaga.
Baka: Gospodaru moj bio si u pravu, to je predaleko za mene, ja to ne mogu maziti i ljubiti.

Sutradan kad ode azdaja iz pecine dodje carev sin bas kako su se dogovorili on i baka. Baka mu rece sve sto je saznala od azdaje, princ joj se zahvali i ode nazad u dvorac. Tamo se prerusi u pastira i podje put onog udaljenog kraljevstva gde je azdajina snaga.

Nakon dugog puta princ stize u grad pored koga je jezero koje mu je baka opisala. cim je usao u grad princ poce da se raspituje da li nekome treba pastir jer mu je trebalo prenociste. Ljudi mu rekose da se javi caru. Princ tako i ucini... Car ga odmah upita:

Car: Hoces da cuvas ovce?
Princ: Hocu vase velicanstvo!
Car: U redu mladicu, sutra pocinjes. Moram ti nesto reci mladicu pre nego sto odes... Ovo je veoma tezak i opasan posao. Mnogi su pre tebe pokusavali...
Princ: Hvala na upozorenju vasa visosti ali mislim da cuvanje ovaca nije zadatak koji nisam u stanju da uspesno obavljam.
Car: Slusaj me mladicu, nisam zavrsio... Ovde pored grada ima jedno jezero... Kod tog jezera je trava zelena i sveza, ovce najvise vole da tamo pasu. Nijedan pastir koji je tamo otisao se nije vratio... Zato ne daj ovcama da idu pored jezera.
Princ: Hvala za upozorenje visosti.

Princ izadje, pokupi ovce i zatrazi dva hrta, sokola i gajde. Sutra ujutru princ izvede ovce na pasu. Kao sto je kralj upozorio ovce odose odmah pored jezera ali ih princ nije sprecavao. Umesto toga on pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:

Princ: O azdajo, o azdajo! Izadji mi danas na megdan da se borimo ako zena nisi.
Azdaja: Sad cu, carev sine, sad.

Ubrzo izadje azdaja. Velika, strasna, opasna... Uhvatise se princ i azdaja pa se borise ceo dan... Kad upece podnevno sunce rece azdaja:

Azdaja: Pusti me, carev sine, da umocim glavu u jezero da se osvezim pa da te bacim u nebeske visine.
Princ: E azdajo, da mene poljubi careva cerka u celo sada bacio bih ja tebe jos vise.

Azdaja se nakon njegovih reci vesto izvuce i ode u jezero. Kad pade vece, princ se umi svezom vodom iz jezera, popravi odecu, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa podje sa ovcama nazad u grad svirajuci u gajde. Kad dodje u grad, svi se iznenadise jer se niko nikada nije vratio sa jezera.

Sutradan princ opet odvede ovce na pasu pored jezera ali je ovog puta car poslao dva konjanika za njim da vide sta princ radi. Princ opet pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:

Princ: O azdajo, o azdajo! Izadji mi danas na megdan da se borimo ako zena nisi.
Azdaja: Sad cu, carev sine, sad.

Ubrzo izadje azdaja. Velika, strasna, opasna... Uhvatise se princ i azdaja pa se borise ceo dan... Kad upece podnevno sunce rece azdaja:

Azdaja: Pusti me, carev sine, da umocim glavu u jezero da se osvezim pa da te bacim u nebeske visine.
Princ: E azdajo, da mene poljubi careva cerka u celo sada bacio bih ja tebe jos vise.

Azdaja se nakon njegovih reci vesto izvuce i ode u jezero. Carevi konjanici su sve ovo gledali sa obliznje planine i odmah su otisli da ispricaju caru. Kad pade vece, princ se umi svezom vodom iz jezera, popravi odecu, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa podje sa ovcama nazad u grad svirajuci u gajde. Kad dodje u grad, svi se iznenadise kako se princ vratio i drugi dan jer to niko nikada nije uspeo do tada. U medjuvremenu je car dobro razmislio o svemu i pozvao svoju cerku jedinicu. Kad je dosla princeza car joj rece:

Kralj: Ćerko moja, sutra kad mladi coban ode na jezero i kad krene da se bori sa azdajom ti pritrci i poljubi ga u celo.
Princeza: Ali oce ja se plasim azdaje. Zar se ne plasis da izgubis cerku jedinicu?
Kralj: Ne brini nista cerko moja. Ni sam ne znam koliko smo pastira do sada imali, nijedan se nikada nije vratio, a vidis ovaj novi vec dva dana ide na jezero i vraca se nakon borbe sa azdajom. Samo ti idi sutra pa kad on kaze da ga poljubis a ti pritrci i to uradi... Mislim da nas on najzad moze osloboditi ove zveri koja pobi toliki narod.

Sutra ujutru kad dan osvanu krenuse da se spremaju princ i princeza. Princ je bio veseo ali je princeza bila uplasena i uplakana... Tada princ rece devojci da ne place. On joj rece da sve sto treba da uradi jeste da pritrci i poljubi ga u celo kad bude vreme, da se za ostalo se ne brine. Kad stigose na jezero ovce odose kod jezera da pasu a princ pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:

Princ: O azdajo, o azdajo! Izadji mi danas na megdan da se borimo ako zena nisi.
Azdaja: Sad cu, carev sine, sad.

Ubrzo izadje azdaja. Velika, strasna, opasna... Uhvatise se princ i azdaja pa se borise ceo dan... Kad upece podnevno sunce rece azdaja:

Azdaja: Pusti me, carev sine, da umocim glavu u jezero da se osvezim pa da te bacim u nebeske visine.
Princ: E azdajo, da mene poljubi careva cerka u celo sada bacio bih ja tebe jos vise.

Kako princ to izgovori devojka dotrca i poljubi ga u obraz, oko i u celo. On onda zamahnu i baci azdaju u nebeske visine. Kad pade na zemlju azdaja puce na stotinu delova a iz nje iskoci vepar i poce da bezi. Princ odmah pusti hrte na vepra, oni ga stigose i rastrgose na komade, ali iz vepra odmah iskoci zec i poce da bezi. Princ opet pusti hrtove za zecom, oni ga stigose i rastrgose na komade ali iz zeca odmah izlete golub. Princ pusti sokola za golubom, soko brzo uhvati pticu i donese je princu. Mladic raspori goluba i iz njega izvadi vrapca...

Princ: Kazi mi odmah gde su moja braca.
Vrabac: Hocu samo me nemoj povrediti. Iza grada tvog oca ima jedna mocvara, u njoj ces naci tri stabljike trske. Poseci ih sve tri i odnesi ih u pecinu. Onda udari njima u pod pecine i otvorice se veliki podrum. Tu ces naci sve ljude koje je azdaja otela, ukljucujuci i tvoja dva brata.

Cim je zavrsio pricu princ udavi vrapca. Sve to je gledao car koji je dosao sa konjanicima na onu planinu pored jezera... Kad pade vece, princ se umi svezom vodom iz jezera, popravi odecu, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa podje sa ovcama i princezom nazad u grad svirajuci u gajde. Kad dodje u grad, svi se iznenadise kako je princ pobedio azdaju jer nisu verovali da bilo ko to moze uciniti. Onda ode kod cara koji mu odmah dade svoju cerku za zenu. Princ tada rece ko je i zasto je dosao a car se tada jos vise obradova jer mu se cerka udaje za princa a ne za pastira. Princ tada rece da mora otici kuci da oslobodi bracu i podje na put. Car posla svoju cerku sa njim...

Kad stize do one mocvare on posece tri stabljike trske, pa ode u pecinu i uradi njima o pod. Bas kao sto je vrabac rekao, otvorise se vrata od podruma i pocese ljudi da izlaze napolje. Malo posle je u masi nasao i svoja dva brata, srecni se zagrlise i izljubise. Kad svi izadjose princ opet udari stabljikama trske po podu, vrata se zatvorise a on uze stabljike i ubaci ih u vatru. Svi odose svojim kucama a on sa svojom bracom i princezom ode u dvorac kod svog oca gde su ziveli srecni do kraja svog vremena.

Bajku u nesto drugacijoj verziji mozete odslusati ovde:
http://www.zaliv.co/forums/content.p...-(radio-drama)