Price sa porukom

[Una]

Divne ste, mislila sam da sam vrsta pred istrebljenjem

Hvala, hvala, hvala

[Una]

Bajka o jednom mišu

Jednog dana, miš je gledao kroz pukotinu na zidu, farmera i
njegovu ženu kako otvaraju neki paket.

Kakvu hranu bi to moglo sadržavati? Pitao se. Ali kad je otkrio
da je u pitanju mišolovka, bio je užasnut.

Trčeći kroz dvorište farme upozoravao je ostale vičući: " U
kući je mišolovka! U kući je mišolovka!"
Kokoš, kvocajući i čeprkajući, podigne glavu i kaže:
"Gospodine Miš, to je ozbiljan problem za tebe, ali nema baš
nikakve posledice po mene. Ja se zbog toga ne mogu uzrujavati."
Miš se okrene prasetu i vikne: "Mišolovka je u kući! Mišolovka
je u kući!"

Prase je saosećalo, ali reče: "Vrlo mi je žao, gospodine
Miš, ali ja tu ne mogu ništa učiniti osim moliti. Budi
siguran da si u mojim molitvama."
Miš tada krene prema kravi: "Mišolovka je u kući! Mišolovka
je u kući!"

Krava reče: "Oh, gospodine Miš, žao mi je zbog tebe, ali s mog
nosa neće faliti koža."
Tako se miš vratio odbijen, pognute glave u kuću kako bi se sam
suočio s farmerovom mišolovkom.

Te noći začuo se čudan zvuk u kući - kao zvuk kad mišolovka
uhvati svoj plen.
Farmerova žena požurila je videti što se uhvatilo. U mraku
nije videela da je mišolovka uhvatila rep otrovne zmije. Zmija
ju je ugrizla. Farmer ju je brzo odvezao u bolnicu i kući se
vratila s groznicom.

• Znamo da se groznica lečila svežom kokošjom supom,
pa je farmer zaklao kokošku.

• Ali bolest njegove žene se nastavila pa su je došli posetiti
prijatelji i susedi.

Da bi ih nahranio, farmer je izmesario prase.
• Farmerova žena, nažalost, nije se oporavila, umrla je.

Došlo je toliko ljudi na njen sprovod, da je farmer morao
zaklati i kravu kako bi osigurao dovoljno mesa za sve njih.

• Miš je to sve gledao s velikom tugom kroz svoju pukotinu na
zidu.

Zato, kad idući put čuješ da se neko suočio s problemom i
misliš da te se to ne tiče, seti se - kad je jedan od nas
ugrožen, svi smo u opasnosti.

Svi smo umešani u to putovanje zvano "život". Moramo paziti
jedni na druge i ponekad napraviti dodatan trud da ohrabrimo
nekog od nas.


SETI SE, SVAKO OD NAS JE BITNA NIT U TAPISERIJI DRUGE OSOBE;

NAŠI ŽIVOTI SU ISPREPLETENI S RAZLOGOM.

Jedna od najboljih stvari koja se veže uz ovaj svet je prijatelj.

[goxy30]

Idem ja da slazem tursiju u moje 'bure'
Gledacu da sabijam muski, da ne ostane mesta.....necem se zhurim
A eb ga ipak ce sve zalijem s so i vodu

ps
A profa zaboravi jedno da vam kaze, verovatno nije hteo da vas laze
Nije hteo to da vam sve objasni koristeci kao primer wc sholju
eeeee tad bi sve bilo jasno
Al ajde....bolje kad je nejasno, lepse je kad se prica o lopticama i....

I jedan student zapita
"a sta je sa vodokotilchem?"

[Una]

Jedna životna priča

Na dobrotvornoj gala-večeri, na kojoj su se prikupljala sredstva za školu za decu sa posebnim potrebama, otac jednog od učenika podelio je sa prisutnima priču koju neće zaboraviti niko ko je tada bio prisutan tom događaju.

Zahvalio je školi i njenom predanom osoblju, te nastavio:
'Ukoliko nije ometana vanjskim uticajima, sve što priroda stvori je savršeno kreirano.
Ali moj sin Siniša ne može naučiti sve one stvari koje mogu druga deca. Nije u stanju razumeti i napraviti sve ono što i njegovi vršnjaci.

Gde je tu prirodni poredak stvari, kada se radi o mom sinu?'

Svi prisutni su utihnuli.

Otac je nastavio:
'Verujem da se, kada telesno i mentalno invalidno diete, poput mog Siniše, dođe na svet,
prilika za iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i pokaže, i to u vidu načina na koji drugi ljudi tretiraju to dete.'

Potom je nastavio priču.

Siniša i njegov otac šetali su pored parka, gde su neki dečaci, koje je Siniša inače poznavao, na terenu igrali fudbal.

Siniša je upitao oca:
'Šta misliš, tata, da li bi me pustili da igram s njima?'

Sinišin otac je znao da većina dečaka ne bi želela da neko kao Siniša igra u njihovoj ekipi,
ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi njegovom sinu značilo da mu dozvole da zaigra,
i koliko bi mu to samo dalo toliko potrebni osećaj pripadnosti i samopouzdanja,
uverenje da ga društvo prihvata uprkos njegovom invaliditetu.

Sinišin otac je prišao jednom od dečaka pored aut-linije i upitao (ne očekujući previše) bi li i Siniša mogao zaigrati s njima.

Dečak se u neverici okrenuo prema igralištu i rekao:
'Znate šta, gospodine, mi gubimo sa 4 : 1, a bliži se i kraj drugog poluvremena. Pa, ..., može, nek igra za našu ekipu, pokušat ćemo ga postaviti na poziciju levog beka.'

Siniša se malo namučio hodajući do ekipe, ali je sa širokim osmehom obukao dres svog tima.

Otac ga je ozaren gledao sa majušnom suzom u oku i osećajem rastuće topline u grudima.

Dečaci su mogli jasno vidjeti i osetiti sreću ovog čoveka, ganutog oca koji radosno gleda kako je njegov sin primljen u njihov tim.
Pri kraju utakmice Sinišina ekipa je dala go iz jedne brze kontre, ali je još uvek gubila sa dva gola razlike.

Siniša je pokrivao levu stranu terena.

Iako nikakve akcije tuda nisu išle, on je očito bio u euforičnom raspoloženju
jer je dobio priliku DA BUDE u igri, na travnatom tepihu;
razvukao je osmeh od uha do uha, dok mu je otac mahao sa tribine.

U samoj završnici Sinišina ekipa je opet postigla go, dakle, gubila je samo sa 4 : 3 !
Sada, s jednim golom u minusu, smešila im se prilika za eventualno izjednačenje u dodatnom vremenu od 5 minuta.

I zaista, dosuđen je penal za Sinišin tim i dečaci su se dogovarali ko će ga izvesti.

Neko je imao ideju da puca Siniša, ali uz veliki rizik da izgube utakmicu !?
Na opšte iznenađenje - Siniši su ipak dali loptu !
Svi su znali da je to bila nemoguća misija, jer Siniša nije ni znao ni mogao ni pravilno šutirati,
a kamoli da pogodi okvir gola i da prevari golmana.

Ipak, kad je Siniša stao iza lopte, protivnički golman je,
shvativši da Sinišina ekipa svesno reskira poraz radi tog jednog jedinstvenog trenutka u Sinišinom životu,
odlučio baciti se na pogrešnu stranu kako bi lopta ipak ušla u mrežu.

Siniša je uzeo zalet, zamahnuo i ... traljavo zakačio loptu, koja je polako krenula ka suprotnoj stativi.

Utakmica bi u ovom trenutku bila praktično rešena, jer je lopta bila spora i većina protivničkih igrača bi je mogla stići.

Međutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci povikaše:
'Siniša, Siniša, trči za njom, Siniša, trči, stigni je, stigni !!! Trči, trči, i pukni je u mrežu !!!'

Nikada pre u svom životu Siniša nije toliko brzo trčao. Uspeo je, jedva, stići do nje pre nego je završila u go-autu.
Doteturao se i širom otvorenih očiju, zadihan, upitnog pogleda, zastao da vidi šta će dalje.

Svi povikaše: 'Šutni je, šutni je u go !!!'

Uhvativši dah, Siniša je vidno potresen, naprežući zadnje snage, kao u nekom deliriju, nekako umirio loptu,
zahvatio je unutrašnjom stranom stopala i ... i smestio je u mrežu !!!

Muk, ... , a onda provala ... prasak - svi skočiše:

'Siniša, Siniša, bravo, Siniša !!!'

Zajapurenom i preneraženom Siniši priskočiše svi saigrači, grleći ga, ljubeći ga i slaveći ga kao heroja koji je spasio svoj tim od poraza.

'Tog dana ...', završavajući svoju priču s drhtajem u glasu potreseni otac,
dok su mu suze kotrljale niz lice, '.... dečaci obe ekipe doneli su komadić prave ljubavi i humanosti u ovaj svet.'

Siniša nije preživio do sledećeg leta.

Umro je još iste zime, nikada ne zaboravivši da je bio heroj,
da je zbog toga njegov otac bio presrećan
i pamteći kako je svog malog heroja dočekala oduševljena majka, grlivši ga i plačući od sreće!


Svi imamo na desetine prilika svakog dana pomoći da se ostvari taj 'prirodni poredak stvari'.

Tako mnogo, naizgled beznačajnih, susreta između dvoje ljudi stavlja nas pred izbor:
Preneti malu iskru ljubavi i humanosti na drugog ili izbeći priliku, ostavivši tako svet još malo hladnijim?

Stari mudrac je rekao da se svako društvo prosuđuje i ceni po tome kako tretira svoje najnesretnije pojedince.

[Una]

Džek se budi sa žestokom glavoboljom posle prisustvovanja Božićnoj
zabavi u svojoj kompaniji. Uglavnom ne pije , ali sinoćno piće uopšte nije
odavalo ukus alkohola. Čak se i ne seća kako je stigao kući sa zabave.
Razmišljao je šta je mogao da učini prethodne noći u stanju u kom se
nalazio.
Morao je da natera sebe da otvori oči i prvu stvar koju je video je nekoliko
aspirina pored čaše vode na stočiću. A pored njih crvena ruža!

Džek ustaje i vidi svoju odeću ispred sebe , čistu i ispeglanu.Pogleda
po sobi i vidi savršen red. Takav je bio i ostatak kuće. Uzima aspirin i
prepada se kada u ogledalu kupatila ugleda veliku modricu ispod svog
oka.

Međutim primećuje i poruku u uglu ogledala napisanu crvenim ružom i
otisak usana njegove žene na ogledalu."Dušo, doručak je u rerni, izašla
sam ranije da kupim namirnice kako bih ti napravila tvoju omiljenu večeru.
Volim te, dragi!"

Posrćući po kuhinji, proverava da li je doručak spremljen, i stvarno,
tamo je sa toplom kafom i jutarnjim novinama.Njegov sinčić doručkuje za
stolom.

Džek pita: "Sine , šta se desilo sinoć?"
Sin odgovara: " Pa , vratio si se kući 3 sata posle ponoći, pijan i
izbezumljen. Pao si preko stola i polomio ga, posle si povraćao u
hodniku i dobio si tu modricu kada si udario u vrata.

Zbunjen pita sina : " Kako to da je sve u najboljem redu, ruža,
doručak.?"

"A, to! Pa, mama te je odvukla u spavaću sobu i kada je pokušala da te
skine, ti si povikao "Ostavi me ženo, oženjen sam!"

======== naravoučenije ======
Polomljen sto - 399$
Topao doručak - 4.20$
Dva aspirina - 0.18$
Reći pravu stvar u pravo vreme --- NEPROCENJIVO ....................

--

[Una]

Jednom beše jedan mali dečak koji je imao lošu narav. I njegov otac mu je dao kesu punu eksera i rekao mu da svaki put kada pobesni i izgubi kontrolu nad sobom, zakuca jedan ekser u ogradu. Prvog dana zakucao je 37 eksera u ogradu. Tokom sledećih nekoliko meseci on je naučio da kontroliše svoj bes i broj ukucanih eksera se smanjivao. Otkrio je da je lakše kontrolisati svoju narav nego zakucavati eksere u ogradu. I tako je došao dan, da tokom celog dana nije pobesneo. On je rekao to svom ocu, a otac mu reče da svakog dana kada bude uspeo da kontroliše svoje ponašanje iz ograde iščupa jedan ekser. Dani su prolazili i jednog dana dečko je bio u stanju da kaže svom ocu da je počupao sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde. Otac je rekao: "Dobro si to uradio, sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi. Ograda više nikad neće biti ista. Kada u besu kažeš stvari, one ostavljaju ožiljak, kao što su ove rupe u ogradi. Možeš čoveka ubosti nožem i izvući nož i posle toga nije važno koliko puta kažeš da ti je žao, rane ostaju...."

[nepredvidivi]

Ovo je prica o bioloskom lancu.Sisla maca do reke i cekala da se zatvori bioloski lanac u kome ce ona da bude poslednja karika.Prethodno je trebalo da sunce ugrije jako,da se insekti u potrazi za hranom pojave iznad reke,da ribe ogladne i pocnu da love insekte.Kada se ribe najedu onda da pridju blizu obali, gde je mirniji tok, da bi se odmorile. Tada na scenu treba da stupi maca koja bi kandzama uhvatila ribu i pojela te bi time bio zatvoren bioloski lanac.Cekala maca i cekala .......Cekala je toliko dugo da je zaspala i skotraljala se u reku sto je probudilo te tako mokra opet izasla na obalu.


Sto predigra duze traje maca je vlaznija

[Una]

E moj mraviću

MRAV

Jednom davno, živeo je srećan i vredan Mrav, koji je svakog dana dolazio
prvi na posao.

Bio je vredan. Veseo. Jednom rečju, bio je srećan dok je radio. Pevušio je
vesele pesmice, a rezultati njegovog rada su bili odlični.

Slušajući pesmu Mrava, gospodin Stršljen, direktor firme, zaključio da se
mrav previše zabavlja a premalo radi, jer nema pravo usmerenje i šefa koji
bi ga kontrolisao.

Zato je zaposlio Bubamaru koja je imala veliko iskustvo sa upravljanjem.
Prva briga Bubamare bila je da organizuje evidenciju dolazaka i odlazaka
mrava na posao (odnosno sa posla). U tu svrhu, uspostavila je sistem
prijemnih i odlaznih dokumenata.

Sa vremenom, broj dokumenata se povećavao i zbog povećanog obima posla oko
papira morali su da zaposle nekog ko bi pripremao papire i izveštaje.
Zaposlili su Pauka koji je odmah uspostavio sistem arhiviranja i postao je
odgovoran i za preuzimanje telefonskih poziva.

A mrav? Mrav je i dalje radio kao i pre.

Izveštaji koje je dostavljala Bubamara su bili izvanredni. Direktor
Stršljen je bio oduševljen izveštajima koje je dobijao od Bubamare i uskoro
je počeo da zahteva: uporedne studije sa grafikonima, analize trendova
razvoja, itd.

Da bi se zadovoljio direktorov zahtev, bilo je nužno da se zaposli Hrčak
koji bi bio direktna pomoć direktoru. Njemu su odmah kupili nov računar sa
štampačem.

Srećni i vredni mrav je i dalje radio kao i pre. Jedino se požalio da bi mu
bilo lakše ako bi imao neki računar. Nisu mu odobrili.
Ovo je bilo prvi put da se Mrav na nešto požalio i direktor Stršljen je
odmah shvatio da je potrebno najhitrije reagovati. Kreirao je novo radno
mesto šefa službe koji bi nadzirao srećnog i vrednog mrava.
Na novo radno mesto je zaposlio Cvrčka. On je odmah po svom dolasku zamenio
celokupni namestaj u svojoj kancelariji i na zahtev dobio ergonomski
oblikovanu stolicu i nov računar sa ravnim, LCD ekranom.
Broj računara je narastao i morao je da se kupi i instalira i mrezni
server.

Novi šef službe je shvatio da hitno treba pomoćnika (koji je uzgred bio
njegov pomoćnik i u prethodnoj firmi). I tako je zaposlio Stenicu.
U isto vreme Mrav je postajao sve manje srećan i sve manje produktivan.
Opet je tražio racunar. Opet mu nisu odobrili.
Situacija sa Mravom, zabrinula je Cvrčka i on je zakljucio da mora da
naruči studiju o zadovoljstvu zaposlenih u firmi. U poznao je sa tim
direktora Stršljena koji je shvatio Cvrčkovo objašnjenje i odobrio
angažovanja agencije za te potrebe.

Skupa studija je uradjena i Cvrčak je počeo da primenjuje predložene
motivacione metode. Svuda je okačio motivacione plakate. Vodio je Bubamaru,
Pauka, Hrčka i Stenicu na motivacione treninge u poznata letovalista itd...
Mrav je i dalje, ali nevoljno, radio. Čitao je motivacione poruke na
plakatima i nikako nije mogao da nadje nadredjene kad su mu trebali.
Jednostavno, ili nisu bili tu ili nisu imali vremena za njega.
I tako je vreme teklo.

Direktor Stršljen je i dalje dobijao redovno svoje perfektne izveštaje ali
su oni počeli da pokazuju da firma nije više tako rentabilna kao pre.
To ga je duboko zabrinulo i morao je da reaguje.
Unajmio je najelitnijeg konsultanta, gospodju Sovu. Sovin zadatak je bio da
izvrši potpunu analizu organizacije i poslovanja firme i da predloži
resenja da bi firma poslovala rentabilno.
Nakon tri meseca, Gospodja Sova je direktoru predala sledeći izveštaj:

"U firmi je previše zaposlenih!"

Direktor Stršljen je oduševljeno prihvatio stručnu analizu i odmah
otpustio:
MRAVA.
______________
Naravoučenije:
Nikada nemoj da budes srećan i vredan mrav.

Mnogo se više isplati da si nesposoban i da ne radiš ništa.
Nesposobnima ne trebaju nadzornici.

Ako si uprkos svemu produktivan, nikad ne pokazuj da si veseo kada radiš,
jer za to nema opravdanja.

Ako, ipak, na svaki način želiš da si mrav, osnuj svoju firmu i tako nećeš
morati da radiš za Stršljena, Bubamaru, Pauka, Hrčka, Cvrčka, Stenicu i
Sovu. Ali tada nećeš moci da radiš ni kao Mrav. Jer da bi održao firmu
moraš da se družiš sa stršljenovima, bubamarama, paucima, hrčcima,
cvrčcima, stenicama i sovama.

Nažalost, cela priča je utemeljena na univerzitetskim naučnim
istraživanjima koja kažu da većina ljudi teži ka parazitskom životu.

[Una]

Priča koja priča o svakome od nas , po malo


Čovek je sedeo na stanici metroa u Vašingtonu. D.C i počeo
da svira violinu. Bilo je hladno decembarsko jutro. Svirao je šest
Bahovih komada oko
45 minuta. Za to vreme, pošto je bilo radno jutro,
izračunato je da je bar
hiljadu ljudi prošlo kroz stanicu, najveći broj njih
odlazeći na posao.
Nakon tri minuta sredovečni čovek je primetio muzičara koji
svira. Usporio
je,zastao na par sekundi a onda požurio da stigne na vreme.
Minut kasnije, violinista je primio prvi dolar kao
napojnicu: žena mu je
bacila dolar u kutiju bez zastajanja, i nastavila da hoda.
Nakon par minuta
neko se naslonio na zid da ga sluša, ali je onda čovek
pogledao na sat i
ponovo počeo da hoda. Očito je kasnio na posao.
Najviše pažnje je pokazao trogodišnji dečak. Majka ga je
požurivala ali je
dete zastalo da čuje violinistu. Majka ga je povukla i dete
je nastavilo da
hoda neprestano se osvrćući. Takvu reakciju pokazalo je još
nekoliko dece,
ali svi roditelji bez izuzetka, primorali su ih da nastave
dalje.

Za 45 minuta sviranja, samo šest ljudi se zaustavilo i
kratko slušalo
muziku. Oko 20 je dalo novac, ali su nastavili da hodaju
normalnom brzinom.
Sakupio je 32$. Kada je prestao da svira, nastala je tišina
ali to niko nije
primetio. Niko nije zatapšao niti je pokazao bilo kakvu
reakciju.

Niko nije znao da je violinista bio Joshua Bell, jedan od
najboljih muzičara
sveta. On je svirao jedno od najintrigantnijih dela ikada
napisanih, na
violini vrednoj 3,5 miliona dolara. Dva dana pre sviranja u
metrou, Joshua Bell je rasprodao koncert u Bostonskom pozorištu gde je
karta koštala 100$.

Ovo je stvarna priča. Joshua Bell je svirao inkognito u
okviru eksperimenta
koji je organizovao list Vašington Post, o percepciji,
ukusu i prioritetima
koje ljudi imaju. Osnovno pitanje za eksperiment je bilo:
Na javnom mestu u neadekvatno vreme:
Da li primećujemo lepotu?
Da li zastajemo da bismo u njoj uživali?
Da li prepoznajemo talenat u neočekivanom kontekstu?

Jedan od mogućih zaključaka ovog iskustva mogao bi biti:
Ako nemamo minut da zastanemo i slušamo jednog od najboljih
muzičara sveta
koji svira najbolju ikad napisanu muziku, koliko drugih
stvari onda tako
propuštamo?

[savadrax]

IMA
obilje
obilje
od
nema

nema
nema
do obilje

[DidaUe]

"Ja sam Oz, Veliki i Strašni", progovori čudovište glasom koji je bio nalik na riku. "Ko si ti i zašto si želeo da me vidiš?"

"Ja sam drvoseča i načinjen sam od lima. Zato nemam srce i ne mogu da volim. Molim vas, dajte mi srce kako se ne bih razlikovao od ostalih ljudi."

"Što se toga tiče", odgovori Oz, "mislim da grešiš što želiš srce. Ono većinu ljudi čini nesrećnim. Ni ne slutiš koliko si srećan što ga nemaš!"

[Futura]

PRAŠTANJE

U jednoj zapadnohrišcanskoj katedrali sveštenik propoveda:
Sve bi žene trebale živjeti toliko dugo da bi bile poput ove starice! I
sveštenik pokaza rukom na jednu sicušnu dragu bakicu.
Pred kraj nedjeljne mise, propovjednik upita: "Koliko vas je oprostilo
svojim neprijateljima?"
80% prsutnih podigne ruku. Propovjednik ponovi pitanje.
Ovoga puta svi odgovore, osim pomenute omalene starije žene.
"Gdo. Neely? Zar vi ne namjeravate oprostiti svojim neprijateljima?"
"Ja nemam neprijatelja." odgovori skromno kroz osmijeh.
"Gdo. Neely, to je vrlo neobicno. Koliko imate godina?"
"Devedesetosam." rece ona.
"Oh, gdo. Neely, biste li, molim Vas, došli ispred svih i rekli kako osoba
može živjeti devedesetosam godina i nemati niti jednoga neprijatelja?"
Mala, draga starica dotetura se do govornice okrene se okupljenima i
kaže: "Nadživjela sam kucke!"

[plavka]

Bilo jednom jedno ostrvo, na kome su ziveli svi osecaji i ljudske vrednosti: Dobra Volja, Tuga, Znanje, Ponos, Bogatstvo... medju njima i Ljubav. Jednog su dana shvatili da ce njihovo ostrvo potonuti, te su pripremili svoje brodove, kako bi ga napustili. Jedino je Ljubav zelela ostati do poslednjeg trenutka. Kada je ostrvo bilo tren do potonuca, Ljubav je odlucila potraziti pomoc. Bogatstvo je prolazilo u blizini i Ljubav je upitala: ´Bogatstvo, mozes li me povesti sa sobom?´ ´Ne mogu, mnogo je zlata i srebra na mom brodu, nemam mesta.´ Ljubav tada odluci pitati Ponos, koji je prolazio na velicanstvenom brodu: ´Ponose, preklinjem te, mozes li me povesti sa sobom?´ ´Ne mogu ti pomoci, Ljubavi´, odgovori Ponos, ´ovde je sve tako savrseno, mogla bi mi unistiti brod!´ Tada je Ljubav zamolila tugu, koja je prozila pored ostrva: "Tugo, molim te, povedi me sa sobom." "Oh, Ljubavi, tako sam tuzna, da ne mogu." Kada je Dobra Volja prolazila pored ostrva, toliko je bila zadovoljna, da nije ni cula Ljubav kako je doziva. Tada Ljubav zacuje neki glas: "Dodji Ljubavi, ja cu te povesti sa sobom." Bio je to starac u malenom camcu. Kada su stigli do kopna, Ljubav se iskrca, a starac ode. Ljubav je bila toliko srecna, da je zaboravila pitati starca za ime. Shvati koliko mu duguje, te upita Znanje: "Znanje, ti sigurno znas ko me je spasio?" "To je bilo Vreme", odgovorilo je Znanje. "Vreme?" upitala je Ljubav, "pa, zasto bi me Vreme spasilo?" Znanje, puno mudrosti, odgovori: "Zato sto je samo Vreme sposobno proceniti koliko je Ljubav vazna u zivotu."

[nepredvidivi]

Bile tri ruze u pustinji i sve su imale po malo vode.Kada je prvoj ruzi nestalo vode ona se obrati ovim dvema sa molbom da joj daju malo svoje vode.Druge dve ruze to odbise te ona lagano uvenu.Posle toga drugoj ruzi nestane vode i ne znajuci sta ce zamoli ruzu kojoj je jos ostalo vode da joj da malo.Naravno ova to odbi i druga ruza takodje uvenu.Na kraju price je i trecoj ruzi nestalo vode i ona je uvenula.

Poenta price: Dala ne dala uvenuces!!!

[plavka]

Bile tri ruze u pustinji i sve su imale po malo vode.Kada je prvoj ruzi nestalo vode ona se obrati ovim dvema sa molbom da joj daju malo svoje vode.Druge dve ruze to odbise te ona lagano uvenu.Posle toga drugoj ruzi nestane vode i ne znajuci sta ce zamoli ruzu kojoj je jos ostalo vode da joj da malo.Naravno ova to odbi i druga ruza takodje uvenu.Na kraju price je i trecoj ruzi nestalo vode i ona je uvenula.

Poenta price: Dala ne dala uvenuces!!!

dobra poenta