Verujete li u boga, i zašto?

[Boyforfun]

Према већини историчара, Исус је највероватније живео у Галилеји већи део свог живота и вероватно говорио арамејски и хебрејски.[40] Име Исус представља транслитерацију латинске речи Iēsus, која потиче од од грчке речи речи Iesous (Ιησους}}. Како већина научника верује да је Исус био Јеврејин који је говорио арамејски и живео у Галилеји око 30. године н. е., прилично је невероватно да да је носио грчко лично име. Даљим проучавањем Септуагинта откривено је да је грчки назив транслитерација хебрејско/арамејског Јешуа (ישוע) скраћенице хебрејског имена Јехошуа (יהושוע Јехо — Јехова, шуа` — помаже/спасава; често романизовано као Џошуа). Због тога, научници верују да је једно од ових имена највероватније било оно под којим је Исус био познат за живота међу својим следбеницима.[41]

Христ или Христос (титула, а не део његовог личног имена) потиче од грчке речи (χριστός, од глагола χρίω миропомазати), грчки израз за Месију, који дословно значи "онај који је миропомазан". Историчари су расправљали око тога шта би ова титула могла да значи у време док је Исус живео; неки историчари приметили су да су друге титуле које се односе на Исуса у Новом завету, у првом веку имале потпуно другачије значење од данашњег.[42]

Титуле Божански, Син Божји, Бог, Бог од Бога, Господ, Спаситељ, Искупитељ, Спаситељ човечанства су се колективно односиле на Октавијана, који је постао Цезар Август након што је победио Марка Антонија у бици код Акцијума 31. године п. н. е. Џон Доминик Кросан (енг. John Dominic Crossan) наводи да су их први хришћани усвојили и доделили Исусу, како би их порекли Цезару Августу. „Они су узели идентитет римског императора и доделили га Јеврејском сељаку. У сваком случају то је била или чудна шала и веома погрдна сатира, или је то било оно што су Римљани звали majistas а ми зовемо велеиздаја.“ [43]

[Boyforfun]

Јеванђеља бележе да је Исус био Назарећанин — израз који се обично односи на место његовог рођења, али понекад и као религиозно опредељење.[33] Неки научници разматрају могућност да је Исус и сâм био фарисеј.[34] У исусово време, две главне школе међу фарисејима биле су Кућа Хилелова, коју основао истакнути Танајац Хилел и Кућа Шамајева. Исусове тврдње о лицемерју можда су биле упућене ужим члановима Куће Шамаја, мада се ипак слагао с њиховим учењем о разводу (Марко 10:1–12).[35] Исус је такође помињао учења Куће Хилела (Вавилонски Талмуд, Шабат 31а) у односу на Највеће заповести (Марко 12:28–34) и Златно правило (Матеј 7:12).

Други научници теоришу да је Исус био припадник есена, јудаистичке верска група која се не спомиње у Новом завету.[36] Неки научници чак износе хипотезе да је Исус предводио нову апокалиптичну верску групу, могуће повезану с Јованом Крститељем.[37]

Неки научници нагађају да је Исус био неуспели апокалиптични проповедник[38] који је постао рани хришћанин након што су Највеће Заповести прошириле његово учење не-јеврејским народима.[39] Ово се изразито огледа у ранијим заповестима које је Исус дао дванаесторици апостола, ограниченим на "изгубљене овце куће Израела", а нарочито искључујући нејеврејске народе и Самарићане (Матеј 10).

[Boyforfun]

Историчари углавном описују Исуса као путујућег проповедника и вођу религиозног покрета унутар јуадаизма.[30] Према историјским реконструкцијама, Исуса је крстио Јован Крститељ, подучавао је користећи се метафоричним и поучним причама, упутио је изазов богобојажљивој традицији, легализму и друштвеној хијерархији, а разапели су га Римљани. Историчари су подељени по питању тога да ли се Исус бавио исцелитељством и егзорцизмом, проповедао да је смак света близу и видео своје распеће као неизбежно.

Већина научника се слаже да је Јеванђеље по Марку писано у време уништења Јеврејског храма од стране Римљана под вођством Тита (лат. Titus) 70. године, а да су остала јеванђеља писана између 70–100 године.[31] Историјско виђење Исуса ослања се на библијску критику, јеванђеља поготово. Многи научници су настојали да реконструишу Исусов живот у оквиру тадашњих политичких, културних и религијских догађаја у Израелу, укључујући разлике између Галилеје и Јудеје, између различитих верских група као што су фарисеји, садукеји, есени и зилоти[32][33] и у оквиру сукоба међу Јеврејима у контексту римске окупације.

[Boyforfun]

Научници су користили историјску методологију како би развили могуће реконструкције Исусовог живота. Неки научници подвлаче разлику између Исуса реконструисаног кроз историјску методологију, и Исуса како га схвата теолошко виђење, док други научници држе да теолошки Исус представља историјску личност.[28] Главни извори информација везаних за Исусов живот и учење су четири канонска Јеванђеља Новог завета: Матеј, Марко, Лука и Јован. Библијски научници и историчари класичари генерално прихватају историјско постојање Исуса, док се тврдње против постојања (Исуса) сматрају "делотворно оповргнути

[Boyforfun]

Према Јеванђељима, Исус је устао из мртвих трећег дана након свог распећа. Јеванђеље по Матеју каже да се анђео појавио поред Исусове гробнице, која је била отворена и празна, и објавио његово ускрснуће Марији Магдалени и "другој Марији" које су дошле да погледају гроб (Матеј 28:1–10). По Луки, била су два анђела (Лука 24:4), а по Марку младић обучен у бело (Марко 16:5). Дужи крај Јеванђеља по Марку каже да се у јутро дана свог ускрснућа Исус прво појавио пред Маријом Магдаленом (Марко 16:5). Јован каже да су Марију када је погледала у гроб два анђела питала због чега плаче; а када се окренула, није одмах препознала Исуса све док није изговорио њено име (Јован 20:11–18).

Дела апостолска говоре да се Исус појављивао пред различитим људима на различитим местима током следећих четрдесет дана. Неколико сати након свог ускрснућа, појавио се пред двојицом ученика на путу за Емаус (Лука 24:13–35). Пред окупљеним ученицима појавио се у вече након свог ускрснућа (Јован 20:19). Према Делима апостолским, Апостол Павле је имао визију Исуса током свог преобраћења. Иако је његова служба била намењена Јеврејима, Исус је послао своје апостоле међу не-јевреје да проповедају његову реч, а онда се узнео на небо (Матеј 28:16-20). Исус је обећао да ће поново доћи како би испунио преостали део месијанског пророчанства.[27]

[Boyforfun]

Према описима из Синоптичких Јеванђеља, Исус је са својим следбеницима дошао у Јерусалим током прославе пасхе. Дочекала га је велика гомила људи, вичући: „Осана, нека је благословен који долази у име господње, и то — цар Израиљев!“[24] Током свог краљевског улаза,[25] Исус је направио пометњу у Иродовом храму тако што је испреметао столове мењача који тамо поставили своје радње, говорећи да су од храма направили разбојничку јазбину (Марко 11:17). Касније те недеље, Исус је славио пасху са својим ученицима на гозби познатој као Тајна вечера — на којој је Исус најавио да ће га издати један од његових ученика, након чега ће бити погубљен. Током овог обреда узео је хлеб у руке говорећи: „Ово је моје тело које се даје за вас“ и „Ова чаша је нови савез мојом крвљу која се пролива за вас“. Након тога им је рекао да то чине у спомен на њега (Лука 22:7–20). Након вечере, Исус и његови ученици отишли су Гетсимански врт да се моле.
Последња вечера, Леонардо да Винчи (1498).

Док су се налазили у врту, Исуса су ухапсили чувари храма, по наређењу Синедриона и свештеничког поглавара Кајафе (Лука 22:47–52, Матеј 26:47–56). Хапшење се одиграло у тајности током ноћи, како би се избегли нереди, јер је Исус био веома популаран у народу (Марко 14:2). Јуда Искариотски, један од Исусових апостола, издао га је показавши га стражарима тако што га је пољубио. Симон Петар, други Исусов ученик, узео је мач и напао једног од стражара, одсекавши му уво које је, по Луки, Исус одмах зацелио чудом.[26] Исус је укорио апостоле речима "ко се мача лати, од мача ће и погинути" (Матеј 26:52). Након његовог хапшења, Исусови апостоли су се сакрили.
Ecce Homo (Ево човека!), Антонио Чисери, 19. век

Током Синедрионовог суђења Исусу, свештенички поглавари и народне старешине питали су Исуса: „Ти ли си дакле син Божји?“, на шта им је он одговорио: „Ви кажете да сам ја“, након чега су га оптужили за богохуљење (Лука 22:70–71). Свештенички поглавари су га након тога предали римском прокуратору Понтију Пилату, на основу оптужбе за побуну јер је тврдио да је цар Јудејски. (Матеј 27:11, Марко 15:12). Када је Исус дошао пред Пилата, овај га је питао: „Јеси ли ти цар Јудејски?“, а Исус му је одговорио: „Ти кажеш“. Према Јеванђељима, Пилат лично није мислио да је Исус крив за било какав прекршај против Римљана, а како је био обичај да за пасху пимски гувернер ослободи затвореника (обичај који није забележен осим у Јеванђељима), Пилат је понудио окупљеној гомили да бира између Исуса из Назарета и бунтовника по имену Варава. Голила је одлучила да се Варава ослободи, а Исус разапне. Пилат је опрао руке како би нагласио да није крив за неправедну одлуку (Матеј 27:11–26).

Према сва четири Јеванђеља, Исус је умро пре сумрака на брду Калварија, познатом као Голгота. Богати Јевреј Јосиф из Ариматеје, члан Синедриона према Марку и Луки, добио је Пилатово одобрење да узме Исусово тело и положи га у гроб (Марко 15:42–46), Лука 23:50–56). Према Јовану, Јосифу се придружио Никодим, који му је помогао да сахрани Исуса и који се спомиње и у осталим деловима Јовановог Јеванђеља (Јован 19:38–42). Три Синоптичка Јеванђеља кажу да се догодило помрачење неба од дванаест до три тог поподнева; Матеј спомиње и земљотрес

[Boyforfun]

Јеванђеља кажу да Исус, као Месија, није дошао да му служе, него да служи и да да душу своју у откуп за многе и да је дошао проповедати јеванђеље о царству Божјем.[19] Каже се да је током своје службе Исус чинио чуда, укључујући исцељење, егзорцизам, ходање по води, претварање воде у вино и дизање пар људи, као што је Лазар, из мртвих (Јован 11:1–44, Матеј 9:25, Лука 7:15).

Јеванђеље по Јовану описује три различите прославе пасхе током Исусове службе. Из овога произилази закључак да је Исус проповедао у периоду од три године, мада неке интерпретације Синоптичких Јеванђеља наводе време од једне године.[20] Његова служба била је усредсређена на његове најоданије следбенике, дванаест апостола, мада су многи од његових пратилаца сматрани ученицима. Дванаест апостола, и сви остали који су му били блиски, били су Јевреји што се види у Исусовој изјави да његова мисија усмерена само на оне из куће Израела (Матеј 15:24) и чињеницом да да су се тек након Исусове смрти апостоли сложили с Павлом да се проповедање јеванђеља може проширити и на не-јеврејске народе (Дела апостолска 15:1–31, Галатима 2:7-9). Исус је проповедао о апокалипси. Говорио је да ће смак света доћи неочекивано, и да ће се он вратити да суди свету, нарочито према томе како су се односили према немоћнима; због овога, позивао је своје ученике да увек буду на опрезу и да верују. Исус је обећао да ће онима који верују у њега подарити вечни живот (Јован 3:16–18).
Преображење, Рафаело (1520)

На врхунцу своје службе, Исус је привлачио на хиљаде људи, углавном из области Галилеје и Переје (данашњи Израел и Јордан).[21] Нека од Исусових најпознатијих учења потичу од Беседе на гори, која садржи Блаженства и Оче наш. Исус је често казивао алегоричне приче попут Приче о блудном сину и Приче о сејачу. Његова учења охрабривала су безусловну самопожртвовану Божанску љубав према Богу и свим људима. Током својих беседа, говорио је о служењу и понизности, опраштању грехова, вери, окретању другог образа, љубави према непријатељима, као и пријатељима, и потреби да се следи дух закона као додатак писму.[22]

Исус се често сусретао са изгнаницима од друштва, као што су цариници (лат. publicanus — империјални сакупљачи пореза, презирани због изнуђивања пара), укључујући и апостола Матеја. Када су фарисеји приговорили Исусу што се радије дружи с грешницима него с праведницима, Исус је одговорио да лекар није потребан здравима него болеснима (Матеј 9:9–13). Према Луки и Јовану, Исус се такође потрудио да прошири своју службу и на Самарићане, који су следили другачији облик израелске религије. Ово се огледа у његовој проповеди Самарићанима из Сихара, која је резултирала њиховим преобраћењем (Јован 4:1–42).

Према Синоптичким Јеванђељима, Исус је водио тројицу својих апостола — Петра, Јована и Јакова — на врх планине да се моле. Док су били тамо, Исус се пред њима преобразио — лице му је сијало као сунце, а одећа му је постала блистава као светлост; Поред њега су се појавили Илија и Мојсије. Тада их је заклонио сјајни облак, а глас с неба је рекао: „Ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи.“[23] Јеванђеља такође говоре да је Исус пред крај своје службе почео да упозорава своје ученике на његову будућу смрт и ускрснуће (Матеј 16:21–28).

[Boyforfun]

Према Луки, Исус је имао око тридесет година када се крстио (Лука 3:23). У сва три синоптичка Јеванђеља описује се да је Исуса крстио Јован Крститељ. Тај догађај проучаваоци Библије сматрају почетком Исусове јавне службе. Према јеванђељима, Исус је дошао на реку Јордан где је Јован Крститељ проповедао и масовно крстио људе. Матеј описује Јованову првобитну неодлучност да крсти Исуса, сматрајући да је Исус тај који треба да крсти њега. Исус је био упоран: „Остави сад, јер нам тако треба испунити сваку правду“ (Матеј 3:15). По Марку, након што га је Јован крстио Исус је излазећи из воде видео небо како се отвара и како дух као голуб силази на њега. Онда се са небеса зачуо глас: „Ти си син мој љубазни, који је по мојој вољи“ (Марко 1:10–11). Јеванђеље по Јовану не укључује крштење, али сведочи да је Исус онај кога је Јован проповедао да је Син Божји.

Након крштења, Исуса је Бог одвео у пустињу где је постио четрдесет дана и ноћи (Матеј 4:1–2). За то време три пута му је долазио Ђаво да га куша. Сва три пута Исус се одупро искушењима цитирајући речи из Књиге Постања (Матеј 4:1–11, Марко 1:12–13, Лука 4:1–13).

[Boyforfun]

Према Матеју и Луки, Исус је рођен у јудејском Витлејему. Родила га је Марија, девица, чудом Светог Духа. Јеванђеље по Луки даје опис анђела Гаврила који посећује Марију да би јој рекао да је изабрана да носи Сина Божјег (Лука 1:26–38). Према Луки, наредба Октавијана Августа (лат. Octavianus Augustus) приморала је Марију и Јосифа да напусте свој дом у Назарету и оду у дом Јосифових предака, кућу Давидову, због Квиринијевог пописа.

Након што је Исус рођен, пар је био приморан да искористи јасле уместо колевке, јер нису могли да нађу смештај у гостионици (Лука 2:1–7). По Луки, анђео је обзнанио Исусово рођење духовним вођама који су дошли да се поклоне новорођеном детету. Матеј говори о мудрацима који су донели дарове Исусу као новорођенчету након што су пратили звезду за коју су веровали да је знак да се родио Краљ Јевреја (Матеј 2:1–12).

Град у коме је Исус провео детињство био је Назарет у Галилеји. Изузев путовања Исуса као новорођенчета и његове породице из Витлејема Египат како би избегли Иродов покољ невиних и кратких путовања у Тир и Сидон (данашњи Либан), Јеванђеља све остале догађаје из Исусовог живота смештају у древни Израел.[17] Према Матеју, породица је остала у Египту све до Иродове смрти, након чега се настанила у Назарету како би избегла живот под влашћу Иродовог сина и наследника Архелаја (Матеј 2:1–12).

Лука једини говори о догађају када су Исуса родитељи нашли у храму након што су мислили да се изгубио. То је једини догађај из канонских Јеванђеља који описује део Исусовог живота између рођења и крштења (Лука 2:41–52). У Јеванђељу по Марку Исус је називан дрводељом. Матеј каже да је он био син дрводеље, наговештавајући да је Исус можда у првих тридесет година живота учио столарски занат од свога оца (Марко 6:3, Матеј 13:55). Иначе, о непознатим годинама Исусовог живота (између детињства и тридесете) се испредају разне теорије, међу којима је и она о његовом наводном боравку у Индији.[18]

[Boyforfun]

Од четири јеванђеља, само Матејево и Лукино дају опис Исусовог родослова. Описи у ова два јеванђеља се знатно разликују и постоје различите теорије којима се објашњавају њихове недоследности.[14] Оба описа, међутим, прате породично стабло од Давида па до Аврама. Оба списка су идентична између Аврама и Давида, али се разликују између Давида и Јосифа. Матеј почиње са Соломоном и наставља са краљевима Јуде до последњег краља Јехоније. После Јехоније, лоза краљева се угасила када је Вавилон покорио Јуду. Према томе, Матеј показује да је Исус законити наследник престола Израела. Родослов који описује Лука је дужи од Матејевог; иде све до Адама и износи више имена између Давида и Исуса.

Јосиф, муж Марије и Исусов отац, појављује се у описима Исусовог детињства. Међутим, Јосиф се не спомиње за време Исусове службе. Јованови списи о казују да је Исус бригу о Марији поверио вољеном ученику током свог распећа (Јован 19:25–27) што наговештава да је Јосиф до тада већ умро.[15]

Новозаветне књиге Матеја, Марка и Посланице Галатима говоре о Исусовим рођацима, укључујући оне који би могли бити браћа и сестре.[16] Грчка реч adelphos у овим стиховима, често превођена као брат, може се односити на било који родбински однос и већина католика и православаца преводе реч као рођак у овом контексту (види безгрешно зачеће. Лука такође спомиње да је Јелисавета, мајка Јована Крститеља, била Маријина рођака (Лука 1:36), што Јована такође чини Исусовим рођаком.

[Boyforfun]

Четири канонска јеванђеља из Библије су главни извор традиционалне хришћанске биографије о Исусовом животу. Хришћански научници генерално верују да су описи из јеванђеља историјски тачни; научници критичари, с друге стране, сумњају у њихову потпуну историјску утемељеност.

[Boyforfun]

Најдетаљнији приказ Исусовог рођења описан је у Јеванђељу по Матеју (вероватно писаним између 60. и 90. године)[7] и Јеванђељу по Луки (вероватно писаним између 65. и 100. године).[8] Научници дискутују о детаљима Исусовог рођења, а тек неколицина тврди да зна тачан датум Исусовог рођења и смрти.

Новозаветна Јеванђеља по Матеју и Луки не помињу датум или годину Исусовог рођења. У Западном хришћанству традиционално се слави 25. децембра као Божић, датум чији се најранији корени могу пронаћи у 330. години међу римским хришћанима. Пре тога славио се 6. јануара, као део теофаније[9] познате и као Богојављење, у сећање, не само на Исусово рођење, већ и дан када га је Јован Крститељ крстио у реци Јордан, као и можда још неке догађаје везане за Исусов живот. Већина православних хришћана слави Божић 7. јануара, јер се придржавају старог Јулијанског календара, по коме се 25. децембар поклапа са 7. јануаром Грегоријанског календара који је данас најкоришћенији. Неки научници наглашавају да Лукини описи пастирских активности у време Исусовог рођења наводе на закључак да се оно догодило у пролеће или лето.[10] Научници претпостављају да је датум прославе променила Римокатоличка црква како би покушала да њиме замени римски фестивал Сатурналија (прецизније, рођендан римског бога по имену Sol Invictus). Овде се не мисли на римокатоличку цркву у данашњем смислу речи. Заправо до 1054. и Велике шизме термини католичанство, ортодоксија, правоверје, православље су синоними и односе се на изворно хришћанство, за разлику од многобројних учења која су се појављивала у то доба и била проглашена јересима.
Јудеја и Галилеја у Исусово време

Током 247. године ере Диоклецијана (лат. Diocletian), Дионисије Мали (лат. Dionysius Exiguus) покушао је да утврди колико је година протекло од Исусовог рођења и утврдио да је у питању 753. година од оснивања Рима. Затим је као датум Исусовог рођења одредио 25. децембар 1 ACN (од Ante Christum Natum, односно пре рођења Христа), а следећу годину назвао AD 1 — чиме је започео систем рачунања времена од Исусовог рођења: Anno Domini, односно у години Господа или лета Господњег. Систем је направљен током 532. године, а готово два века касније је прихваћен и успостављен као календар западне цивилизације.

Тешко је одредити датум Исусовог рођења јер су неки извори до сада нестали, а прошло је више од 1900 година од како су Јеванђеља писана. Међутим, базирано на помрачењу Месеца о које историчар из првог века Јосиф Флавије спомиње мало пре смрти Ирода Великог (кога спомиње Јеванђелиста Матеј), као и смени римских царева, Исусово рођење десило се 3. године пре нове ере.

И Јеванђеље по Луки и Јеванђеље по Матеју смештају Исусово рођење у време владавине Ирода Великог. Лука описује да се Исусово рођење догодило у време римског гувернера Квиринија (лат. Quirinius), и спомиње препис (попис) римских провинција Сирије и Јудеје. Јосиф Флавије смешта Квиринијево гувернисање и препис у 6. годину н. е. (што Лука помиње у Делима апостолским 5:37), дуго после смрти Ирода великог 4. године н. е. Због тога, расправа се усмерила на то да ли би извори требало да се позивају, или не, у основу на гувернисање Квиринија у Сирији, и да ли је препис раније извршен, а ако није, који би извор требало сматрати погрешним.[11]

Датум Исусове смрти такође је нејасан. Јеванђеље по Јовану описује распеће непосредно пре пасхе, празника који пада у петак 14. нисана (званог Кватродециманизам), док Синоптичка Јеванђеља (осим Јеванђеља по Марку 14:2) описују Исусову последњу вечеру као трпезу на дан пасхе 15. нисана; међутим, неки научници сматрају да је синоптички опис у складу са Јовановим описом.[12] Даље, Јевреји су следили лунисоларни календар са месечевим менама као датумима, што компликује израчунавање било ког тачног датума соларног календара. Према Џон П. Мејеровој (John P. Meier) књизи A Marginal Jew, која се бави проучавањем владавине Понтија Пилата и датумима пасхе у то доба, Исус је највероватније умро 7. априла 30. или 3. априла 33. године н. е.[13]

[Boyforfun]

Исус из Назарета (7−2. пре нове ере до 26−36. нове ере)[2] познат као Исус Христос, је централна фигура хришћанства, а такође и битна личност у неколико других религија. Христос је титула која потиче од грчке речи Χριστός (Christós), односно Помазаник, што се подудара са хебрејским називом речи Месија. Име Исус потиче од грчке речи Ίησους (Iēsous), која је хеленизација хебрејске речи יהושע (Јехошуа) од хебрејско-јерменског ישוע (Јешуа), што значи YHWH спасава.

Главни извори информација везаних за Исусов живот и учење су четири Јеванђеља Новог завета по Матеју, Марку, Луки и Јовану. Већина проучаватеља на пољу историје и библијске историје слажу се да је Исус био Јеврејин из Галилеје, да су га сматрали учитељем и исцелитељем, да га је крстио Јован Крститељ и да је разапет у Јерусалиму по наређењу римског гувернера Понтија Пилата (лат. Pontius Pilate) под оптужбом за заверу против Римског царства.[3][4] Само неколицина савремених проучавалаца Библије верује да су сви древни списи о Исусовом животу у потпуности тачни[5] или у потпуности нетачни.[6]

Хришћанско виђење Исуса (види христологија) заснива се на веровању да је Исус Месија чији је долазак најављен у Старом завету и да је васкрсао након свог распећа. Хришћани претежно верују да је Исус инкарнација Бога, син божји који је дошао да донесе спасење и измирење с Богом. Нетројствени хришћани проповедају разне друге интерпретације везане за његову божанственост. Остала хришћанска веровања укључују Исусово безгрешно зачеће, чуда, испуњење библијских пророчанстава, вазнесење у небо и други Христов долазак.

У Исламу, Исус (арапски: عيسى, уобичајено превођен као Иса) се сматра за једног од Божјих највољенијих и најважнијих пророка, доносиоца божанских светих књига, чудотворца и Месију. Муслимани пак не деле хришћанско веровање у распеће и Исусову божанственост. Муслимани верују да Исус нити је убијен нити је распет, већ је жив узнесен на небо. Већина муслимана верује да ће се он вратити на земљу у друштву Махдија када земља постане препуна греха и неправде у време доласка исламског Антихриста као што је Даџал.

[HardCandy]

Nije uvek! 'bog' nije bezgresan.
Nije potrebno smatrati ga idealnim, da bi se u njega verovalo! Veruje se i ljudima koji su daleko od savrsenstva.
Najveću sumnju u postojanje boga, daje sama crkva svojom bajkovitom dogmom čija je korist samo opstanak nje same, a ne spoznaja boga. Ja ne dozvoljavam da mi o bogu govore i uče sledbenici Savlovi i Konstantinovi.
Delatnost crkve kao narodnog folklora i tradicije, ne može da iskrivi moje poimanje boga.

[Bebe]

Ovo treba da shvatim da sam ja loša.......Gluposti.....

Ja i ne tvrdim da je 'jedan'! Ne tvrdim ni da je biće, niti da je na nebu. Bog je za mene SVE, od početka do kraja, i dobar prema dobrima i zao prema lošima. Bog je u svemu što nas okružuje, i prožima svaku materiju.

**Ako ga ima,nije on dobar prema dobrima.....